Sastavni deo predmeta Uvod u pravo jeste i poseban tip opštih veza, koje se uspostavljaju između dve društvene pojave: države i prava. Već iz te činjenice se može zaključiti kako je nužno posebnu pažnju po- svetiti ovom odnosu, jer se on prožima kroz dobar deo čitave materije Uvoda u pravo, odnosno, prisutan je u društvenoj stvarnosti, a pravna na- uka prepoznaje tu činjenicu i teorijski je predstavlja. Veze koje se uspo- stavljaju između države i prava ne pripadaju domenu prostih i jednosmernih veza, jer se između njih gradi složen i dvosmeran, uzročno-posledič- no uslovljen odnos. To je odnos pluraliteta i višeznačnog kvaliteta, koji do te mere prožima strukturu ovih društvenih pojava da je njihova egzi- stencija u društvenom životu nezamisliva bez postojanja relacija na koje se ukazuje.
Čak je kvalitet odnosa države i prava dostigao onaj kvalitet opštosti, koji daje za pravo delu pravne teorije da istakne poseban, novi kvalitet državno-pravnog poretka. To znači da se zapaža i posebno izdva- ja struktura osobenog autonomnog kategorijalnog entiteta, koji ima svoj- stvo samostalnog postojanja. Naravno da to svojstvo samostalnosti ne tre- ba apsolutizovati, imajući u vidu teorijsku zavisnost ovog poretka od prethodne teorijske egzistencije dve primarne društvene pojave: države i prava. U svetu društvenih pojava se ne može naići na dve tako srodne, bliske i povezane pojave, kao što su to država i pravo. Njihova međusobna uzročnost, uslovljenost i obostrani uticaji su do te mere izraženi da je u pravnoj teoriji prihvatljivo utvrditi postojanje državno-pravnog poret- ka. Državno-pravni poredak nastaje kao izraz novog kvaliteta, koji obele- žava odnos između države i prava; ovaj odnos je neraskidive prirode, pa je postalo nezamislivo postojanje države bez prava ili prava bez države. Osnovu njegove strukture čini postojani red u odnosu između države i prava; stabilizovani i normativni principi na kojima počiva funkcio- nalnost poretka, a sama praksa potvrđuje opravdanost teorijskih stavova, kojima se otkriva državno-pravni poredak. Iako je u državno-pravnom poretku nužno identifikovati etatističku liniju koja preseca pravo, ipak nam se čini da ovakvo shvatanje odnosa države i prava zavređuje i od- govarajuću akademsku pažnju.
Kao što je već naglašeno, odlika odnosa države i prava jeste njego- va obostranost, interaktivnost i dvosmernost. Mera uticaja je prisutna i u odnosu države prema pravu, ali i prava prema državi, što dodatno utiče komplikovanu strukturu njihovog odnosa. Uticaj države na pravo se ogleda u organizaciji i funkcionisanju države. Zapaža se da je struktura odnosa države i prava četvorodelna, tj. da su u obostrano delujućoj relaciji pri- sutna po dva procesa, koji interaktivnim dejstvima povezuju državu i pra- vo. Ovakav odnos prožima materiju teorije države i prava, koja je obeleže- na procesima koje smo izdvojili u opštem pogledu. Pojedine oblasti te ma- terije u kojima se izlažu segmenti predmeta ove pravne discipline, zapra- vo su analitička razrada procesa uticaja između države i prava.
Dakle, država je u odnosu prema pravu najizraženije prisutna kroz proces stvaranja i proces primene prava. Svakako da država nije jedini i isključivi subjekat, koji donosi pravne norme i pravne akte, ali jeste najdelatniji, najefikasniji i najorganizovaniji činilac u tom stvaralačkom procesu. Pravo nastaje i delovanjem drugih, vandržavnih činilaca, kao što su narod, pojedinci, razni nedržavni subjekti (udruženja, ustanove, dru- štvene organizacije), delatnici pravne nauke i td. Ali, u odnosu na sve njih, država u pogledu stvaranja prava ima dvostruku prednost. Prvo, ona je najdominantniji faktor stvaranja prava, mada nikako i jedini. Nije dovolj- no da samo država stvara pravo, jer su ovi procesi uslovljeni i nivoom pravne razvijenosti društva, ali i stepenom demokratizacije stvaralačih procesa u pravu. Drugo, država poseduje moć uticaja na usmeravanje tokova tih procesa, koji proizvode pravila o ponašanju u društvu. To znači da je država u stanju da nametne sopstveni nivo uloge u stvaranju prava u dru- štvu, što, pak, ne znači da od volje države isključivo zavisi hoće li i ne- državni subjekti stvarati pravo. Takav stepen centralizacije stvarala- štva u pravu faktički je nemoguć, s obzirom na nebrojeno mnoštvo i razno- vrsnost odnosa među ljudima u društvu, koje treba regulisati pravom. Dr- žava jeste moćna, ali ne i svemoćna stvaralačka snaga prava, te odnos izme- đu nje i drugih subjekata stvaralaca prava zavisi od spleta određenih dru- štvenih okolnosti. Pa tako, primera radi, kada se uspostavlja novi držav- ni poredak, država se trudi da učvrsti i nametne sopstveni stvaralački potencijal, da bi nakon proteka određenog vremenskog perioda, popustila pred zakonima nužnosti širenja broja i vrste stvaralaca prava. Smatra se da demokratski razvoj društva obezbeđuje da se pravo izvlači iz dominacije državnog rezervata, kako bi ljudi što neposrednije i slobodnije mogli uticati na stvaranje prava, jer time ostvaruju vrednost slobode, koja je jed- na od osnovnih vrednosti samog prava.
Ukoliko se u procesu stvaranja prava uloga države može smatrati zamenljivom, za proces primene prava uloga državave je suštinski nezao- bilazna. Svrha stvorenog prava je njegovoj delotvornosti i efikasnoj pri- meni. Bez primene prava, destabilizovao bi se čitav poredak odnosa u društvu, sistem pravila o ponašanju bi išao u pravcu sopstvene entro- pije, pa bi se obesmišljavala i sama svrha postojanja prava. I za pravo, ko- je nije stvoreno od strane države, država snosi odgovornost kada je u pi- tanju njegova primena. Nezavisno od toga ko je stvorio pravno pravilo, ono treba da se poštuje, ili na način da se poštuje primarno pravilo o pona- šanju ili na način da, ukoliko se ono ne poštuje, da se obezbedi poštova- nje sankcije kao sekundarnog pravila o ponašanju. Jer, ljudi se mogu pona- šati u skladu sa pravilom koje je u strukturi pravne norme, tako da za primenom sankcije nema potrebe. Ali, ukoliko se ne ispoštuje prvo pra- vilo, nužno je obezbediti ponašanje ljudi prema pravilu koje je propisa- no sankcijom. Kada je država stvaralac pravne norme, onda ona propisuje i način na koji se ima ponašati adresat, kojem je pravna norma i upućena. Isto tako, kada država nije stvorila pravnu normu, već je to učinio neki nedržavni subjekt, taj nedržavni subjekt propisuje da se od adresata pravne norme očekuje ponašanje, koje će biti u skladu sa njom. Međutim, ukoliko ne dođe do očekivanog poštovanja pravila iz pravne norme, nedr- žavni subjekt – stavaralac pravne norme može propisati i sankciju oko koje je postignut dogovor prilikom donošenja pravne norme, između, reci- mo, dve strane ugovornog odnosa. Ta sankcija može značiti upućivanje na neku, na primer, nedržavnu arbitražu, ali i upućivanje na državu. U sva- kom slučaju, ako ne dođe do obezbeđivanja primene pravne norme stvorene od strane jednog ili više nedržavnih subjekata, država se pojavljuje u ulozi autoriteta koji obezbeđuje primenu pravne norme, tj. Pravila o po- našanju iz pravne norme.
Država je, dakle, uvek zainteresovana za primenu prava, i onda ka- da nije zainteresovana za stvaranje prava. Zašto je to tako? Državni inte- res obezbeđivanja mira i stabilnosti društva se, između ostalog, ogleda i u obezbeđivanju primene prava. Država nema interes da dopusti da se ne primenjuje pravo, jer njoj nije od interesa da se obezvređuje pravo i da se ne sprečavaju konfliktni društveni odnosi.
Druga strana odnosa ide od prava prema državi i ogleda se u or- ganizovanju i funkcionisanju države. Država je jedna velika i složena pravna organizacija. Kada se privedu kraju stvaralački procesi koji tvo- re državu, neophodno je te procese uobličiti i načiniti pravnu kon- strukciju tvorevine, koju su izdejstvovale društvene snage i činioci sposobni da proizvedu državu. Pravna arhitektura države je sadržana u njenim temeljima, pa se pravo pojavljuje u ulozi finalnog činioca koji formuliše i organizuje državu. Donose se prvo najviši i najznačajniji pravni akti, kojima se uređuju vertikalna i horizontalna organizacija dr- žavne vlasti, vrši se formalizovanje rasporeda činilaca moći u državi, utvrđuju se odnosi u okviru državne vlasti, uspostavlja hijerarhija među državnim organima i utvrđuju se regulatorni principi, koji propisuju državnu organizaciju. Pravom se, dakle, utvrđuje struktu- ra državnog poretka, te na taj način pravo prisustvuje činu „rađanja“ dr- žave sa namerom da formalno ukalupi i osvedoči da su dovršeni procesi organizovanja države.
Međutim, tu se odnos prava prema državi ne završava, jer je sada neophodno da taj državni organizam profunkcioniše. Odvijanje držav- nog života podrazumeva funkcionisanje državnog mehanizma, tj. ostvari- vanje ciljeva zbog kojih je država i organizovana. Procesi funkcionisanja državne organizacije, delatna aktivnost državnog aparata, delovanje državne vlasti u društvu i td. su istovremeno i pravni procesi. Funkcio- nisanje države se odvija kroz pravo, te bi bilo nezamislivo da se državni život odvija bez pravnih pravila.
Kao što se može zapaziti, država i pravo su tesno upućene dru- štvene pojave jedna na drugu. Njihova veza sublimira svakodnevne procese koji se odvijaju u društvu, a kvalitet tih veza gradi i komplikovanu strukturu posebnog odnosa, koji je izdignut na nivo posebnog državno- pravnog poretka.
Osim naznačenih vidova uticaja prava na državu, treba istaći da postoji i dimenzija tzv. „disciplinovanja“ i „moralisanja“ državne vlasti od strane prava. Po svojoj političkoj prirodi, državna vlast ima sklonost ka prekomernom širenju, odnosno, sklonost da sebi i svojim mo- ćima podredi što veći nivo uticaja na različite sfere društvenih odno- sa. Pravo se pojavljuje kao korektivni faktor, koji dejstvuje na državu i državnu vlast, ograničavajući ih. Pravnim normama se čini napor harmo- nizacije društvenih odnosa, i to ne samo odnosa među ljudima posmatra- nim u smislu građana, već među svim pravnim subjektima. To znači da se putem prava regulišu i odnosi, koji se uspostavljaju između države kao pravnog subjekta, s jedne strane, i društva, s druge strane. Cilj te regula- tive jeste uravnoteženost i harmonizacija sveukupnih odnosa u društvu, a svakako da pravo ima pred sobom izuzetno odgovornu i tešku funkciju da zaustavi državnu vlast, kako ona ne bi zadirala u onaj deo društvenog prostora, koji mora da ostane u sferi ljudske ličnosti. Zato i postoji po- seban korpus ljudskih prava i sloboda, za koji se smatra da izvire iz same prirode ljudske ličnosti. Teorija prirodnog prava se već hiljadama godi- na trudi da u krugu oko svakog pojedinca uspostavi zaštitni pojas, pri- moravajući državu da ljudska prava i slobode prihvati kao već postojeći korpus, koji ne zavisi od volje države. Podvođenjem države pod pravna pravila, ona se ograničava i disciplinuje. Osim toga, uspostavljanjem sopstvenog sistema vrednosti, pravo širi te vrednosti prema državi i državnoj vlasti.
др Мирољуб Симић
др Срђан Ђорђевић
мр Дејан Матић
コメント