Običaj predstavlja tipičan primer društvene norme čiji je stvaralac difuzna, neorganizovana društvena masa. On nastaje postepeno, formira se sporo i polako, ali kada sazri, kada se stvori, čvrsto je ukorenjena u svesti ljudi. Zato običaj odlikuje konzervativnost, što podrazumeva otpornost u odnosu na promene društvenih okolnosti zajednice u kojoj deluje. Istorijski procesuiran običaj se teško i sporo menjač stoga ga odlikuje stabilnost. Običaji nastaju spontano i stihijski, dakle, bez unapred isplaniranog cilja, već se njihova postojanost zasniva na prihvatanju od strane čovekove svesti i volje. Dodatna karakteristika običaja se očitava u njegovom dugotrajnom ponavljanju u istovetnom obliku i sadržaju, čime se on čvrsto vezuje za psihu čovekovu. Da bi običaj mogao da nastane, neophodno je da su uslovi društvenog života takvi da se društveni odnosi ne menjaju često i brzo, već naprotiv. Klima intenzivne i dinamične promene društvenih odnosa ne pogoduje nastajanju običaja. Dilema o dobrim ili lošim stranama ovog tipa druš- tvene norme, nastale od strane neorganizovane društvene mase, ne može biti jednoznačno otklonjena. Naime, ponekada se javlja potreba da razvoj društva ide u pravcu žustrih i skokovitih promena njegovih odnosa, te običaj mora da zaustavi svoj stvaralaški pohod, kako bi ustupio prostor nastanku bržim društvenim pravilima. No, s druge strane, običaj ima i svojih dobrih osobina koje se ogledaju u odgovaranju tradicionalnsoti i sporom kretanju razvojnog procesa društva i društvenih odnosa, kada ih ovaj tip društvene norme uspešno stabilizuje.
Običaj čine pravila ponašanja ljudi u društvu stvorena dugim istovrsnim neposrednim ponavljanjem. Prema tome, običajne norme se stvaraju kada se društveni odnosi stabilizuju, predstavljaju određenu stalnost, te se i stvaraju norme koje regulišu takve odnose. U brzim promenama društva, kada se društveni odnosi menjaju, običajne norme ne mogu se stvarati.
Međutim, iz ovakvog karaktera društvenih odnosa i običajnih normi proizilazi da su ove norme konzervativnog karaktera, da mogu kočiti, ne dozvoljavati promene. Kada se društveni odnosi menjaju a običajne norme još uvek iste, onda je običaj kočnica razvoju društvenih odnosa, suprotstavlja im se. Međutim, ovakve norme dugo ne mogu postojati. Čim se novi društveni odnosi ustale, stvaraju se i nove običajne norme. Ali u tim prelazima stare običajne norme još uvek mogu vladati. Prelaz iz jednog u drugo stanje uvek treba gledati kao postepen proces promena, prelaza iz prethodnog u novo, iz starih u nove norme. To isto važi i za običajne norme koje se doduše stvaraju vrlo sporo i traže ustaljenost društvenih odnosa.
Običaj se formira pod različitim uslovima i okolnostima. Oni mogu uticati na razne načine i u različitom stepenu na stvaranje i jačanje običaja. Određeni ekonomski, istorijski, geografski, kulturni i drugi uslovi imaju različite uticaje na običaj. Običaj se susreće u svakom dru- štvu, određenoj društvenoj zajednici, a razlikuje se s obzirom na razne društvene sredine, grupe, geografske delove, itd. Tako u jednoj državi imamo razne običaje pojedinih krajeva, regiona, mesta, užih i širih društvenih zajednica i sredina.
Običajne norme mogu biti vrlo važne i uticajne. One regulišu mnogobrojne i raznovrsne odnose. Mnogi od tih odnosa su bitni, osnovni u društvu. Pored toga, stalnim ponavljanjem ove norme su ušle u naviku ljudi i oni se po njima ponašaju, poštuju ih. To je vrlo važno za efikasnost, primenu norme. Nije potrebna nikakva sila, organizacija koja treba raznim načinima i sredstvima da ubedi građane na poštovanje norme i da često primenjuje sankcije zbog kršenja normi.
Običajne norme mogu preuzeti razne organizacije. Ovo je naročito važno za državu. Kada država preuzme ove norme i sankcioniše ih, onda imamo tzv. običajno pravo. Država često svojim aktima preuzima običajne norme i to za državu predstavlja određeno preimućstvo. Norme su već stvorene, primenjuju se od ljudi, oni su svesni da norme moraju poš- tovati, - sve to olakšava državi. Ona ne mora objašnjavati i ubeđivati građane na poštovanje normi. Država stoga vrlo rado uzima običajne norme, kada to odgovara društvenim odnosima i ciljevima države.
Kao sve društvene norme, tako i običajne norme mogu imati raznovrsne sankcije. One mogu biti blage, kao što je prezir, a mogu biti i vrlo teške, ići i do oduzimanja života, kao što je slučaj kod krvne osvete.
dr Miroljub Simić
dr Srđan Đorđević
mr Dejan Matić
Comments