Odnos između države i prava manifestuje se i u jednom od osnovnih principa organizacije i rada države - principu hijerarhije. U najširem smislu, to je određeni red, skladnost odnosa nižih i viših organa po kome su viši nadređeni nižim, a ovi podređeni višim. "Načelo hijerarhije ukratko znači da se neki sistem, neka celina, koja se sastoji iz više delova, tako sređuje da izvesni delovi stoje više od dru- gih po izvesnoj vrednosti, koja je karakteristična za taj sistem, tako da se delovi dele na više i niže i shodno tome raspoređuju po jednoj lestvici vrednosti, gde na vrhu stoji najviši, a na dnu - najniži deo". (R. Lukić) U državi je najkarakterističniji monopol fizičke sile, državna vlast. Ona je različitog stepena kod državnih organa. Jedni organi imaju više a drugi manje vlasti. Polazeći od toga, od raznog stepena jačine vlasti, u državnoj organizaciji imamo hijerarhijsku lestvicu organa raznih stepena vlasti, počev od najvišeg do najnižeg organa.
Imamo više i niže sudove, više i niže upravne i druge organe. U takvom redu na čelu države se nalazi najviši organ. Odnos između državnih organa je takav da viši organ ima veća, a niži organ manja prava, da je viši nadređen nižem, a niži podređen višem. Stepen nadređenosti i podređenosti može biti različit, veći ili manji, što zavisi od mnogih uslova i elemenata. U državama sa kvalitetnijim demokratskim političkim sistemom i decentralizacijom, taj sistem hijerarhije je slabiji u odnosu na centralističke i nedemokratske država. Ali je bitno da on postoji i da se na razne načine ostvaruje.
Hijerarhija u državnoj organizaciji mora postojati, bez obzira na stepen podređenosti i način njegovog ostvarenja. Sistem hijerarhije može biti veći ili manji. Hijerarhija se može ostvariti na vrlo strog način, u izričitom komandovanju, naređivanju i slušanju, a može i u određenim pravima i dužnostima viših i nižih organa; da se dozvoli nižim organima i pravo na žalbu i druga sredstva protiv dejstva viših organa, što sve predstavlja demokratski put ostvarenja hijerarhijske povezanosti viših i nižih organa. U tom smislu, hijerarhija ne predstavlja pokornost, kako se ona često shvata, već jedan nužan odnos viših i nižih organa radi očuvanja jedinstvene organizacije.
Hijerarhijski odnos se isto pojavljuje i u pravu. Ako se posmatraju pravne norme i akti u pravnom poretku zapaža se odnos viših i nižih. Postoje bezbrojni akti koje donose mnogobrojni i razni organi. Odnos između akata i njihovih donosilaca može se različito posmatrati. Međutim, za odnos države i prava naročito je važno posmatrati taj odnos kroz odnos viših i nižih organa i njihovih akata. U tome se odmah zapaža da su akti viših organa jači, viši od akata koje donose niži organi. Tako se na vrhu nalazi ustav, pa zakoni i sve niže, do akata najnižeg organa. Svi ti akti moraju biti saglasni, niži, da ne protivreče višim. Taj odnos saglasnosti, zavisnosti nižih višim aktima, naziva se hijerarhija u pravu.
Više akte uvek donose viši organi, a niže akte niži. Tako ustav donosi najviši organ u državi. Prema tome, postoji određeni odnos u hijerarhiji države i prava. Viši je akt - akt višeg državnog organa a ni- ži akt nižeg organa. Tako se pojavljuje povezanost između državnih organa u hijerarhijskoj lestvici sa pravnim aktima od najnižeg državnog organa i najnižeg akta, koji ovaj donosi. Prema tome, hijerarhija državnih organa odgovara hijerarhiji pravnih akata. To se dalje manifestuje u određenoj skladnosti organizacije i rada državnih organa i skladnosti pravnih akata i pravnih normi. Prema tome, ostvarenje hijerarhije u državnoj organizaciji i pravu je, u stvari, ostvarenje zadataka i cilja, zakonitosti i efikasnosti pravnog poretka.
Međutim, treba istaći da jedan organ može donositi i više akata, akata sa različitom pravnom snagom. Tako najviši, zakonodavni organ, pored ustava donosi zakone i druge akte. Ovi akti su viši u odnosu na ak- te nižih organa, njih je doneo viši organ. Njihova snaga nije samo u tome da ih je doneo viši organ, već i u materiji koja je regulisana u aktu. U tim aktima je uvek važnija, osnovna materija, osnovni društveni odnosi regulisani su na većem stepenu opštosti. Ta obeležja vezuju se i za formalne elemente, postupak donošenja. Tako i formalni i materijalni element utiču na pravnu snagu pravnog akta. Odnos između akata reguliše se i po materiji i po formi akta. Onaj akt koji sadrži važniju materiju, koja je regulisana na opšti način u složenom postupku višeg organa predstavlja važniji, viši akt u odnosu na druge akte. Tako je ustav viši akt u odnosu na zakon.
Međutim, kako pravne norme i akte mogu stvarati i nedržavni subjekti, a ne samo država, to se postavlja pitanje hijerarhije ovih akata i njihovog odnosa sa aktima državnih organa. Iako ove akte ne stvaraju državni organi, ipak su oni zavisni od njih i nalaze se u hijerarhiji prava. Zato što ovlašćenja za donošenje ovih akata daju državni organi. Tom prilikom oni i određuju širinu tog ovlašćenja, vezuju nedržavni subjekt za akte državnih organa. Zbog toga se i kod akata nedržavnih subjekata pojavljuje određena zavisnost, hijerarhija u odnosu na akte državnih organa, čime se obezbeđuje zakonitost pravog poretka. Akti nedržavnih subjekata isto moraju biti zakoniti, saglasni pravu. U donošenju ovih akata subjekti mogu imati velika prava, ali se ne mogu koristiti suprotno pravnom poretku, određenoj skladnosti, hijerarhiji viših i nižih akata.
Saglasnost viših i nižih akata ne ogleda se samo između opštih, već i između opštih i konkretnih akata. Konkretni akti se donose na osnovu opštih, te moraju biti saglasni opštim aktima. Kada nedržavni subjekti imaju pravo donositi konkretne akte (na primer, ugovore), onda i to pravo proizlazi iz pravnog poretka, te i konkretni akti nedržavnih subjekata moraju biti saglasni, ne protivrečiti višim aktima, aktima iz kojih proizilaze,tako da i tada postoji hijerarhija.
др Мирољуб Симић
др Срђан Ђорђевић
мр Дејан Матић
Komentarze