Početne definicije demokratije:
· Sistem ustanova u kojem se određivanje vlasti rešava mirnim putem, izborima na određeno vreme, nakon utakmice po određenim pravilima. (Filip Lovo)
· Sigurne institucije sa neizvesnim ishodom. (Huan Linc & Alfred Stepan)
· Demokratska metoda je onaj ustavni način da se dođe do političkih odluka pomoću kojeg pojedinci dobijaju ovlašćenja da donose odluke putem konkurentske borbe za sticanje glasova u narodu. (Jozef Šumpeter)
Moralne pretpostavke demokratije:
· sloboda
· jednakost
Šta je to što demokratiju čini poželjnim oblikom vlasti – njena četiri ostvarenja:
a) liberalno postignuće (prava i slobode su zagarantovane i povučena je jasna linija šta može biti legitimni predmet političkih sporenja, a šta ostaje izvan te sfere);
b) međunarodni mir (demokratski uređene države ne vode ratove međusobno);
c) socijalni progres (kako većinu čine oni koji ne poseduju ekonomske privilegije i moć, oni će nastojati da redistribuciju dobara izvrše promovisanjem socijalnih prava, koristeći se demokratskim sredstvima);
d) građansko učešće (demokratija podanike pretvara u aktivne činioce političkog procesa koji, rešavajući političke probleme, teže ostvarenju opšteg dobra);
Pretpostavke za postojanje demokratskog političkog procesa:
- demokratska politička kultura;
- mogućnost kontrole vladavinskog procesa;
- sudski i upravni aparat koji primenjuju demokratski legitimisane zakone i propise;
Šta je to što demokratija ne može?
1. do demokratske forme vlasti se ne dolazi demokratskim sredstvima (sve demokratije sveta imaju nedemokratske temelje – državni ili vojni udar, rat za nezavisnost, okupaciju, odluku okruglog stola, slom prethodnog režima, revoluciju i tsl; nadalje, demokratija se ne može demokratskim sredstvima braniti od onih koji žele da je sruše a služe se njenim metodima);
2. nemoguće je demokratski odlučivati o tome ko će sve činiti demos u državi (bilo da se to odnosi na isključivanje jednog dela populacije od prava državljanstva, bilo da se to odnosi na jednostrano uključivanje populacija koje se nalaze izvan date političke zajednice);
3. o teritorijalnim razgraničavanjima se ne odlučuje demokratskim putem (bilo da se granice stvaraju “iznutra”, tamo gde one nisu postojale, kao u slučaju secesije, bilo da se granice stvaraju “spolja”, u slučaju eliminisanja ranije postojećih granica, inkorporiranjem određenih teritorija – opasnosti: građanski rat, u prvom slučaju, međunarodni sukob, u drugom);
4. građani u demokratiji ne odlučuju o izboru pitanja o kojima treba odlučivati (pretežna uloga građana u demokratiji je da odgovaraju na unapred formulisana pitanja i dileme, a ne da iste formulišu i zadaju; to je najčešće uloga koju na sebe preuzimaju različite elite – političke (stranke i organizacije), društvene (pokreti i nevladine organizacije), nepolitičke (ekonomske, vojne, kulturne, naučne itd.); građani tu ulogu ograničeno ostvaruju preko neposrednih oblika demokratije – peticija, narodnih inicijativa);
Povoljni uslovi za stabilnu demokratiju:
1. državni službenici ne primenjuju instrumente prinude da bi stekli i održali vlast;
2. postoji moderno, dinamično i organizovano pluralističko društvo, a konfliktni potencijali se održavaju na tolerantnom nivou;
3. narod i politički aktivan sloj podržavaju ideju i institucije demokratije;
4. strani uticaj i kontrola je zanemarljiva ili pozitivna u odnosu na stabilnost demokratije;
Dva modela demokratije i problem strukturalnih manjina:
· Vestminsterski model demokratije
- njegova suština je smena uloga između vlade i opozicije; on podrazumeva koncentraciju izvršne vlasti u rukama izbornog pobednika; on zahteva periodičnu promenu preferencija samih birača (npr. od levice ka desnici); strukturalne manjine ne mogu da menjaju preferencije (npr. pripadnici manjinskih jezičkih ili verskih grupa); u ovom sistemu strukturalne manjine nikada ne mogu učestvovati u vlasti; ovaj model je dominantan u svetu;
· Konsocijativni model demokratije
- ovaj model podrazumeva sistem deobe izvršne vlasti (power-sharing); ovaj model pogoduje velikim političkim koalicijama; proporcionalna manjinska zastupljenost u organima vlasti; pravo uzajamnog veta na odluke koje se tiču vitalnih interesa strukturalnih manjina – niko ne dobija sve, već svako dobija ponešto; stalni pregovori, stalan kompromis, integracija manjina kroz učešće; primeri zemalja – Švajcarska, Holandija, Belgija, Austrija, Urugvaj, Venecuela;
II Strategije suočavanja sa neprijateljima demokratije;
Pitanje: Da li demokratija može svojim neprijateljima da ograniči učešće u “demokratskoj igri”?
Inkluzivna demokratija:
- u ovom modelu se dozvoljava učešće i ekstremističkim političkim grupacijama koje teže ukidanju demokratskih institucija;
- primer: Španija (komunistička partija je u potpunosti inkorporisana u demokratski milje i prihvatila je demokratska pravila igre; na izborima 1979. i 1982. godine su delegitimisane profašističke partije Fuerca Nueva i Solidaridad Espanjola, koje su dobile 2,1% odnosno 0,13% glasova, pa su potom i nestale sa političke scene)
Borbena demokratija:
- u ovom modelu važi načelo zabrane rada ekstremističkih partija koje su neprijateljski nastrojene prema demokratskom ustrojstvu države;
- primer: Nemačka (odlukom Ustavnog suda SRN od 23. X 1952. godine, zabranjen je rad neonacističke SRP partije, sa obrazloženjem da je delovala protivno “osnovnom liberalnom i demokratskom poretku”; iz istog razloga je 1956. godine zabranjena Komunistička partija, a i danas se van zakona stavljaju ekstremističke partije i pokreti u Nemačkoj);
- razlozi za inkluzivni model: odluka da se dozvoli učešće omogućava objektivno brojanje glasova pristalica ekstremističkih partija, čime se slabe eventualne preterane tvrdnje o neodređenoj podršci, koje bi se mogle javljati ukoliko bi pokret bio zabranjen; stavljanjem ekstremističkih partija van zakona, demokratski režim bi zatvarao građane zato što pripadaju ilegalnim ideološkim organizacijama, a ne zbog njihove stvarne nasilne delatnosti;
- razlozi za borbeni model: opasnosti mogu biti velike, što dokazuje Hitlerov dolazak na vlast u Nemačkoj.
Comments