U odnosu na istaknute državne oblike, posebnom vrednosnom po- litičkom snagom se izdvaja oblik političkog poretka, jer je on snabdeven dvovrsnom funkcijom u razmatranju države. Prvo, politički poredak je u teorijskom smislu samostalan državni oblik, koji zaslužuje i autonomnu teorijsku obradu, kao i bilo koji drugi državni oblik. Drugo, u politič- kom poretku je sadržana i osobena vrednosna struktura, pa se svi ostali državni oblici u njihovom razvrstavanju i praktičnom ostvarivanju mogu dovoditi u vrednosnu vezu sa političkim poretkom i njegovim vrstama. Na liniji „demokratsko – nedemokratsko“ svi drugi državni oblici i njiho- ve vrste mogu biti posebno proveravane, procenjivane i ocenjivane. A kada je reč baš o obliku političkog poretka, države se dele na demokratske i autokratske.
Demokratija.- Retko da je koji pojam u rečniku društvene misli toliko dugo opstajao od trenutka svog nastanka, a da je u tom procesu isto- rijskog razvoja uspeo da preživi sudbinu značajne izmene sopstvenog sa- držinskog značenja. Tokom putovanja ovog termina kroz državno-politič- ku stvarnost, civilizacija je neprestano brusila i dograđivala pojmovnu strukturu demokratije na način kojim danačnje poimanje demokratije pot- puno odudara u odnosu na njene početke. I pored tako evidentne, a nepre- mostive oprečnosti između njenog antičkog i modernog shvatanja, sama reč se održala i pokazala svoju nezamenljivost u jezičkom iskazivanju određe- nog, jednog od mogućih, oblika političkog poretka. Lingvističku elastič- nost i fleksibilnost kroz pojmovni razvoj, demokratija ne dokazuje samo u okviru rečnika društvene teorije.
Ona je široko rasprostranjena, bezmalo, u svakodnevnoj političkoj, kutlurološkoj i psihološkoj komunikaciji između različitih subjekata ljudskog života. Ima li ijednog iole značajnijeg političkog događaja u mo- dernoj istoriji, koji nije analiziran i sa stanovišta demokratije, kao vrednosnog orijentira i standarda za sudovanje i ocenjivanje takvog događa- ja? Ima li programa značajnijih političkih, sindikalnih, pa i uopšte dru- štvenih organizacija, čija makar jedna od poruka nije obogaćena demokrati- jom. Popularizacija ovog termina ide čak i do isticanja demokratskog pred- znaka u nazivima brojnih političkih partija. Primera radi, u Srbiji su to i Demokratska stranka, Liberalno-demokratska partija, Liga socijaldemo- krata Vojvodine, Stranka demokratske akcije... Politički kontekstuirana snaga reči demokratije se približila i nazivima država, pa su naročito zabeleženi takvi primeri u slučajevima država sa komunističkom, jedno- partijskom, a u suštini nedemokratskom orijentacijom.
I tako se danas mogu nalaziti primeri eksplozivne upotrebe moći demokratije (koju neizbežno prate zloupotrebe), u smislu termina sa ogromnim nivoom respekta prema žarišnom vrednosnom razumevanju same reči. Do takve pozicije termina, kojim se želi istaći dobra strana pojma, koji se njime iskazuje, prevaljen je put od preko dve ipo hiljade godina. Gotovo tromilenijumski razvoj ljudskog društva i njegovih zajednica je krunisao demokratiju veličanstvom dobrote, pravičnosti, ideala, stan- darda, dobrih pravila, dobrih ciljeva...
No, demokratija je, kao i većina drugih pojmova u političkoj teoriji imala svoj dug i mukotrpan razvojni put, koji se može podeliti na dve osnovne faze. Prva počinje od antičkog perioda, a druga nastaje zaslugom novovekovnih političko-pravnih filozofa i mislilaca.
Delajući u sferi politike i države, antički mislioci su demo- kratiju shvatali na način, koji se ne može ni približiti njenom savreme- nom poimanju. Primarna tema u istraživanju antičke teorije bilo je pita- nje političkog poretka, njegovog značenja i klasifikacije. Za razliku od savremenog poimanja, demokratija je u antičkoj eri imala sasvim drugačije značenje.
Vršeći klasifikaciju političkih oblika, Aristotel je uočio da je najrespektabilnija podela koja potiče od standardizovanog pitanja “ko i kako” vrši vlast. Reč je o kriterijumu koji se zasniva na kombinaciji broja onih koji vrše vlast i kvaliteta, tj. načina vršenja vlasti. Postavljeno pitanje nije samo prosta polazna osnova za podelu političkih oblika, već istovremeno i razlog za njihovo vrednosno razvrstavanje na dobre i loše oblike. Shodno tome, ovaj misleni antički filozof utvrđuje tripartitnu podelu na monarhiju, aristokratiju i politeiu, kao dobre političke oblike, kojima se suprotstavljaju loši politički oblici: tiranija, oligarhija i demokratija. Za planiranu priču o demokratiji bitno je uočiti da se ona u starodrevnom teorijskom konceptu ne uklapa u način njenog savremenog poimanja, već naprotiv - demokratija je izrazito loš politički oblik koji ima pežorativno značenje. Ovakav stav je, prvenstveno, zasnovan na činjenici da demokratija predstavlja vladavinu većine siromašnih, tj. rulje, koja ne dozvoljava da se na pozicijama državnih upravljača nađu najmudriji, najpametniji, najsposobniji, najmoralniji. Za razliku od nje, politeia je taj politički oblik, koji se može smatrati najboljim u odnosu na sve oblike, jer u njoj dominantnu ulogu igra demos, a ne okhlos (ološ) kao kod demokratije.
Politeia se pojavljuje i kao suštinska osnova same države, dok je demokratija ugrožava, stvarajući od državne organizacije anarhično stanje, koje mora biti prevaziđeno prevagom pozitivnih snaga u političkoj zajednici.
Raskid sa negativnim shvatanjem demokratije u teorijskoj misli zasluga je novovekovnih mislilaca koji stvaraju ideološku potporu nadiranju novog društvenog sloja (klase) - buržoazije - koja uspeva da sru- ši okove starog, feudalnog režima apsolutne monarhije. U tom revolucionarnom pohodu bilo je neophodno obezbediti većinsku podršku podjarmljenih masa, a one se nisu mogle zainteresovati bez jedne tako populističke ideje, kao što je poruka stare izreke da je glas naroda glas božji, tj. glas države. Ono što većina u jednoj državi odluči ima se smatrati najboljim i najpravednijim rešenjem za usmeravanje države i njenih aktivnosti, tj. za kreiranje politike.
Demokratija kao vladavina celokupnog naroda je istovremeno negacija države i političkog režima. Kada ceo narod vlada, onda nije ni potrebna država. Nema nad kim da se vrši vlast. Zbog toga se o demokratiji govori kao vladavini većine naroda, kao procesu u kome treba ostvariti što veće učešće naroda u vlasti. U tom procesu se ostvaruje demokratija a njena potpuna realizacija znači nestajanje države. Za realizovanje demokratije potrebno je postojanje mnogih uslova i elemenata, kao što su: garancija ljudskih prava, adekvatan nivo životnog standarda, kvalitetan višepartijski sistem, slobodni izbori, odgovara- jući tip političke kulture, podela vlasti, nezavisnost sudstva, razvije-
nost civilinog društva, ali i mnogi drugi uslovi.
Potrebno je, pre svega, da građani mogu slobodno da formiraju političku volju. Bez političke volje nema demokratije. Da bi vršili vlast građani mora da znaju šta hoće u toj vlasti. Formiranje političke volje zahteva ostvarenje mnogih uslova i prava. Najbitnije je da čovek bude slobodan i da bez pritiska formira tu volju. Pritisci mogu biti različiti: ekonomski, politički itd. Ukoliko je njih manje utoliko je čovek slobodniji i može koristiti prava. Tek tada prava dobijaju realnost i značaj.
Od toga kakva su ljudska prava, koja je njihova sadržina i pravna garantovanost, zavisi širina, stvarnost i značaj demokratije. Ako su ta prava veća, ako ih uživaju svi građani, ne prave se razlike i ne čine ograde u njihovom korišćenju, utoliko će demokratija biti veća. Međutim, za prava nije važno da budu samo propisana, određena u zakonu i drugim aktima, već je isto tako bitno da su stvoreni uslovi za njihovu realizaciju, kao i da su obezbeđena sredstva za njihovu zaštitu. Potrebno je da su ekonomski uslovi takvi da čovek može biti slobodan i da svoja prava slobodno koristi. Zatim, da se za svako onemogućavanje korišćenja prava može obratiti državnom organu i dobiti brza i efikasna zaštita. Samo će tako čovek moći da učestvuje u vlasti.
Pored toga, država mora građaninu svojom organizacijom i kultur- nim obrazovanjem, socijalnim i političkim životom omogućiti korišćenje tih prava. Država mora svoju organizaciju konstituisati tako da u njoj učestvuje što veći broj građana, da mnoge poslove vrše građani i neposredno, da svojim institucijama (školama, kulturnim i drugim ustanovama) nastoji da ima obrazovane i kulturne građane. Isto tako, država mora voditi računa o socijalnim problemima i zaštiti socijalno ugrožene građane.
Za ostvarenje demokratije od posebne je važnosti organizovanje određenog političkog života u državi. Pored prava i sloboda, potrebno je preko određenih političkih organizacija politički vaspitavati građane, da oni stvarno i aktivno učestvuju u vršenju vlasti sa određenom politikom.
Od svih političkih organizacija, najvažnije su političke parti- je. U državama mogu postojati različiti sistemi organizovanja političkog života putem političkih stranaka. Može postojati jednopartijski, dvopartijski i višepartijski sistem. Po prvome, u državi postoji jedna politička stranka. Ona je na vlasti i ne dozvoljava postojanje drugih političkih stranaka. Po drugom sistemu, postoje dve osnovne stranke. Jedna je na vlasti a druga u opoziciji. One se, u stvari smenjuju, a u izvesnim situacijama dolazi i do koalicije između njih. Između političkih partija su mogući i određeni savezi, sporazumi i stvaranje zajedničke političke organizacije u kojoj svaka partija predstavlja poseban deo.
U političkom životu od značaja su i druge organizacije, kao što su sindikati radnika, razna udruženja i druge društvene organizacije. Iako one nemaju isključivo politički karakter i zadatke, ipak doprinose razvoju svesti i određene društvene aktivnosti, što doprinosi druš- tvenoj i političkoj razvijenosti građana. U spletu svih ovih uslova i elemenata ostvaruje se demokratija, formira se politička volja naroda i na određeni način izražava, ostvaruje.
Posredna i neposredna demokratija.- Mnogobrojna istraživanja demokratije, kao i razna njena ostvarenja u praksi, učinili su mnoge podele, klasifikacije demokratije. Polazeći od raznih kriterijima činjene su mnoge podele. Uvod u pravo ne može ući u sve te klasifikacije, niti opširnije objašnjavati sve pojave u demokratijama. To je predmet mnogih pravnih, političkih i drugih nauka. Uvod u pravo samo izlaže osnovne podele, vrste demokratije i njihova bitna obeležja i razlike. Prema tome kako narod vrši vlast, da li preko predstavnika ili neposredno, demokratiju delimo na posredu i neposrednu.
Posredna demokratija je najviše zastupljena zato što je teško ostvariti neposrednu demokratiju iz mnogih razloga, počev od tehničkih, da je nemoguće za sve poslove okupiti ceo narod da odlučuje, pa do stručnih i političkih, da je za obavljanje izvesnih poslova potrebna određena stučna i politička sprema. U stvari, imamo kombinaciju posredne i neposredne demokratije. Sigurno je da neposrednim putem narod bolje, direktno izražava svoju volju, siguran je da se poslovi obavljaju kako on to želi, nego kada se to vrši preko predstavnika. U predstavničkoj demokratiji postoji uvek opasnost da li će predstavnici zaista vršiti vlast u ime naroda. Kako je teško obezbediti vršenje vlasti od predstavnika potpuno za narod, biti siguran da će predstavnici izraziti u potpunosti volju naroda, to ostaje da je neposredna demokratija bolji i puniji izraz demokratije. No, kako je s druge strane, teško neposrednu demokratiju ostvariti, to se u ostvarenju prave i pune demokratije teži ka stvaranju takve posredne demokratije koja će što vernije i potpunije izraziti narod uz kontituisanje i stvaranje raznih oblika neposredne demokratije. Da bi se kroz posrednu demokratiju što bolje izrazio narod i da bi on što bolje učestvovao u vršenju vlasti preko predstavnika, potrebno je da budu ispunjeni mnogobrojni uslovi. Potrebno je izabrati predstavnike koji će biti autentični, pravi, istiniti, predstavnici naroda. Zato su potrebni određeni politički život, politička svest i idejnost. Pored toga, potrebno je da postoje određena prava i obezbeđenje uslova za njihovu realizaciju. Tu dolaze mnogobrojna prava a naročito politička.
Od političkih prava treba pre svega istaći pravo kandidovanja, predlaganje predstavnika. Ukoliko ovo pravo ne bude monopolisano i izraz određenih grupa, već izraz građana, biračkih tela, naroda, utoliko će biti šira demokratija. Isto tako, biće šira demokratija ako se kandiduje veći broj lica nego što se bira. Međutim, ako se kandiduje isti broj koji se bira, već se na određeni način utiče na glasače. U svakom slučaju, radi veće demokratije i sprečavanja mogućnosti uticaja na glasanje treba kandidovati veći broj lica nego što se bira, te da se pruži mogućnost građanima da se slobodno opredeljuju. Kod kandidovanja je isto važno da li se vrši po listama ili pojedinačno. U prvom slučaju kandidat se vezuje za nosioca liste a manje za birača. Ako je nosilac liste dobio većinu glasova, onda su dobili mandate i kandidati koji se nalaze na njegovoj listi, bez obzira koliki su broj glasova dobili pri izboru. Pojedinačno kandidovanje, nevezivanje kandidata za listu, više približava predstavnika biračima. Lice postaje predstavnik ako dobije većinu u svom izbornom mestu. Pri izboru se dalje pojavljuje pitanje podele mandata prema broju glasova ako je istaknuto više kandidata. U tome postoje dva sistema, većinsko i srazmerno predstavništvo. Ako je kandidovanje po listama, kod većinskog predstavništva lista koja je dobila najveći broj glasova dobija sve mandate. Ovakav sistem ne vodi računa o drugim predstavnicima koji su čak u izbornom mestu dobili i veći broj glasova od kandidata koji se nalaze na listi koja je dobila veći broj glasova od druge liste. Zbog toga postoji drugi sistem, srazmereno predstavništvo. Svaka lista dobija broj mandata koji je srazmeran broji njenih glasova. Ako je jedna lista dobila jednu trećinu glasova, dobija i jednu trećinu predstavničkih mandata. Sličan problem se pojavljuje i pri pojedinačnom biranju predstavnika. Naime, da li mandat treba dati kandidatu koji je postigao relativu većinu - dobio više glasova od svih ostalih kandidata ili kandidatu koji je dobio apsolutnu većinu - broj glasova koji iznosi polovinu više jedan od svih glasova. Iz ovoga se već vidi da je kandidovanje vrlo važan momenat u izboru predstavnika i mora dobiti puni sadržaj prave, istinite demokratije, da bi se dalje mogla ostvariti demokratija u tom posrednom vidu.
Dalje važan elemenat u posrednoj demokratiji je pravo glasa. Od širine tog prava u mnogome zavisi demokratija. Ako svi građani mogu birati predstavnike (aktivno pravo) i biti birani za predstavnike (pasivno pravo) bez obzira na pol, veroispovest, rasu, nacionalnost, obrazovanje, imovno stanje a sa određenim godinama - punoletstvo, onda se može ostvariti bolja demokratija, nego kada bi postajala izvesna ograničenja i uslovi. Tako, ako se za aktivno pravo glasa traži manja starost a za pasivno veća, ili pored toga i drugi uslovi, ako pravo glasa nemaju određene kategorije građana (žene, vojska itd), ili određene kategorije imaju veća prava (veći broj glasova zbog imovnog stanja, obrazovanja itd), sigurno je da će biti slabija demokratija. Isto tako je važno na koji način će se vršiti glasanje, tajno ili javno, da li će narod neposredno birati sve predstavnike ili će neke birati neposredno a ovi izabrani predstavnici dalje birati predstavnike za viša tela. Sve ovo utiče na veličinu demokratije.
Predstavnici se biraju na određeno vreme koje može biti različito. Ako je u pitanju zakonodavno telo, vreme može biti duže nego za predstavnike drugih organa. Predstavnici za zakonodavno telo se biraju obično za četiri godine.
U predstavničkoj demokratiji vrlo je važno održati stalan odnos između predstavnika i birača, uticaj birača na predstavnike. U tome se i ogleda demokratija. Da bi narod bio u stalnom odnosu sa predstavnicima, postoje razni instrumenti i oblici povezivanja. Tu se polazi od izvesnih političkih prava i obaveza, pa sve do određenih mehanizama i tehnike.
Naročito u tome treba istaći karakter mandata predstavnika. Postoje dva osnovna mandata koja su jedan drugom suprotni, vezani i slobodni. Po vezanom (imperativnom) mandatu, predstavnik mora iznositi stavove svojih birača, ne može od toga odstupiti bez njihovog odobrenja. Po slobodnom (nezavisnom) mandatu, predstavnik je potpuno slobodan u pogledu zauzimanja stavova. Ove dve krajnosti nose određene negativnosti. Vezani mandat usporava rad predstavničkog tela i stvara veliku teškoću za usaglašavanje stavova i iznalaženja zajedničkih rešenja i opštih stavova. Slobodan mandat može dovesti do odvajanja predstavnika od glasača, da predstavnici izražavaju svoju a ne narodnu volju. Zbog toga se rešenja traže, s jedne strane, u što većem povezivanju predstavnika sa biračima, a s druge, u izvesnoj slobodi predstavnika radi efikasnijeg rada predstavničkog tela i iznalaženja opšteg interesa. Dalji se uticaj birača ogleda u pravu opoziva predstavnika. Birači mogu izglasati nepoverenje svom predstavniku i smeniti ga, oduzeti mu mandat i pre roka za koji je izabran.
Da bi se u predstavništvu omogućila što veća demokratija, postoje i razni principi, kao princip ograničenja reizbornosti, da se isto lice ne može više puta birati za predstavnika; zatim da predstavnik ne može vršiti i izvesne poslove državnog organa (primer: da ne može biti sudija) itd. Svim ovim sredstvima i načinima teži se ostvarenju demokratije a sprečavanju birokratizma, i drugih štetnih pojava kod predstavnika.
Predstavnička demokratija je zastupljena najviše kod zakonodavnih organa. To je i najvažnije, jer ovi organi vrše osnovnu vlast, donose najvažnije akte, zakone. Međutim, predstavnička demokratija je vrlo često zastupljena i u kolegijumu, predstavničkim organima manjih teritorijalnih jedinica u državi (primer opštine). Predstavnička demokratija se može pojaviti i kod nekih drugih organa. Tako imamo komisije, savete i druga kolegijalna tela u upravi, sudije porotnike i porotu u sudu. Članovi ovih tela se biraju od naroda, zakonodavog tela, ili predstavničkog tela manjih teritorijalnih jedinica (primer opštine). Međutim, organi uprave i sudovi, zbog karak- tera poslova, ne dozvoljavaju primenu predstavničke demokratije u nekoj većoj meri. Zbog toga se demokratičnost ovih organa ostvaruje drugim sredstvima i načinima (izborom sudija i rukovodilaca organa uprave, njihovom odgovornošću, javnošću rada itd). Za razvoj demokratije vrlo važno je političko organizovanje i u njemu naročito mesto političkih partija. Političke partije u modernom smislu nisu uvek postojale. Ranijesu postojale razne organizacije, a političke partije pojavile su se tek u XIX veku. Od tog momenta njihova uloga je sve veća i značajnija.
Političke partije su različito organizovane i njihov odnos je različit po državama. Osnovno je da se u današnjoj državi ne može bez određene političke organizovanosti. Kakav će sistem te organizovanosti biti, zavisi od svake države, njenog političkog sistema, državnog i društvenog uređenja, tradicije, raznih istorijskih i društvenih uslova i okolnosti pod kojima su se država i njen politički sistem razvijali, ali i određene teorije i ideologije o državi i društvu kao i njegovim sistemima. Zbog toga teško je govoriti o nekim gotovim šabloniziranim modelima i kalupima. Ali, treba istaći da postoje uticaji, pa i sličnosti među sistemima.
I pored svih razlika, moguće je napraviti izvesno grupisanje. Tako možemo govoriti o dvopartijskom, višepartijskom i jednopartijskom sistemu. Međutim, u svakom od ovih sistema ima razlika po državama, tako da u okviru svakog sistema možemo govoriti o razlikama i specifičnostima koje nisu male.
Da bi demokratija bila što stvarnija i punija potrebno je ostvariti u pravom smislu neposredno vršenje svih oblika vlasti od strane naroda. Međutim, to je vrlo teško iz mnogih razloga. Zbog toga se teži da se ostvare razni oblici neposredne demokratije, uz postojanje široke i kontrolisane predstavničke demokratije od strane naroda. U najširem smislu, svaka inicijativa građana državnom organu bila bi oblik neposredne demokratije. U tome naročito treba istaći pravo na zakonodavnu inicijativu, pravo građana da iniciraju donošenje zakona. Međutim, najjači izraz neposredne demokratije je u odlučivanu građana. Tako putem referenduma građani odlučuju o izvesnim pitanjima. Ova je odluka definitivna. Ona obavezuje državne organe. To je najpotpunije vršenje neposredne demokratije.
I oblici neposredne demokratije se najviše manifestuju u zakonodavstvu (davanje inicijative za donošenje zakona i drugih akata zakonodavnog organa). Međutim, moguće su i razne manifestacije ove demokratije u nekim pitanjima uprave i sudova. Skupovi, zborovi birača, građana, radnih ljudi mogu raspravljati mnogobrojna pitanja iz oblasti uprave, finansija, sudova i drugih delatnosti, njihove nepravilnosti, neefikasnost, pa u vezi s tim ukazivati, davati inicijativu za preduzimanje određenih akcija i kontrola i drugo.
Ostvarenje neposredne demokratije, da poslove u državi vrše svi građani, celokupni narod, znači nepostojanje države, te i same demokratije kao državnog oblika, odnosa između državne organizacije i naroda.
Autokratija.- Po kriterijumu odnosa države i društva govorimo o autokratiji, ako je država apsolutno nadređena društvu, i o demokratiji, ako je država izraz društva i učešća građana u vlasti. Dok je autokratija pravno neregulisana, neograničena, arbitrerna državna vlast, čija se politička moć ne distribuira, već koncentriše u rukama jednog nosioca (pojedinac, grupa, partija), autokratija predstavlja vrstu apsolutističkog političkog režima u kome vladar kao pojedinac koncentriše najveću pravno neograničenu vlast i vlada po meri sopstvenih interesa vodeći računa o očuvanju i uvećanju svoje vlasti. Autokratija je oblik političkog režima u kome vlada manjina. Ukoliko i postoje neka prava i slobode, onese ne mogu stvarno koristiti od naroda, te se aktivno učestvovanje u političkom životu i državnoj organizciji svodi na manjinu ili čak jednu ličnost. Građani mogu činiti određene organe, vojsku, policiju itd., ali je njihov odnos prema politici i državnoj organizaciji pasivan. Nisu proklamovana prava i slobode građana. Takav je bio slučaj sa mnogim autokratijama u istočnjačkim i antičkim državama. U savremenim autokratijama se vrlo često proklamuju prava i slobode. Čak se predviđaju pravna sredstva kojima se garantuju. Međutim, stvarno ne dolazi do korišćenja tih prava i sloboda. Zbog velikog političkog i ekonomskog pritiska građani nisu u mogućnosti da formiraju pravu političku volju, a ako i dođu do određenih političkih stavova i mišljenja ne izražavaju ih zbog straha. U davanju i korišćenju prava čine se mnoge razlike u pogledu pola, rase, veroispovesti, imovnog stanja itd. Govori se o pravu određene rase, klasificiranju ljudi po tom ili drugom elementu itd.
Isto tako, u savremenim autokratijama postoje izvesni državni organi koji po nazivu podsećaju na organe u demokratijama. Tako, na pri- mer, postoje zakonodavni organi. Međutim, oni su tako sastavljeni da ne predstavljaju narod. Često je dobar deo članova ovog organa imenovan ili određen po položaju, funkciji u državnom aparatu. Danas se sve manje pojavljuju autokratije u svom pravom izrazu. Obično, one se prikrivaju kroz elemente, koji su samo nalik demokratiji.
U modernom političkom rečniku autokratija je despotija, tiranija, evropska apsolutna monarhija, diktatura, aristokratija i oligarhija.
Despotija je najstariji i najčistiji oblik političke vladavine orijentalnih i azijskih autokratija starog veka. Izraz je u grčkom jeziku označavao gospodara robova ili slugu, ali se ovaj termin i dalje upotrebljava za obeležavanje apsolutističke vladavine jednog lica ili grupe lica. Nedovoljno se razlikuju javno-pravna od privatno-pravne vlasti, centralizovana birokratska administracija; postoji jaka i neograničena vlast despota koji je ujedno vrhovni vojskovođa, šef birokratije, vrhovni religijski vođa. Ta je vlast van zakona, svirepa, oslanja se na nasilje. Despot je potpuno slobodan, njega ne vezuju gotovo nikakvi propisi. Sam se bavi trgovinom i time sprečava klicu slobode i sklon je ka upotrebi terora i surovih metoda kažnjavanja radi sprečavanja pobune.
Tiranija je u antičkim trihotomijama negativan oblik političkog poretka. Razlika je u tipu društvene strukture i političke kulture i vezuje se za antičku formu, pa je blaža od despotije. Tiranija je slična, gotovo ista, ličnoj diktaturi. Na čelu države se nalazi jedna ličnost koja vlada u svom interesu, ne poštuju se prava i oslanja se isključivo na teror i nasilje. Ovaj izraz se isto upotrebljava i za ličnu diktaturu.
Evropska apsolutna monarhija se karakteriše i kao policijska država; postoji moderna birokratska uprava koja radi na osnovu pravnih pravila. Garantuju se građanima i imovinska, ali i određena javna, nepolitička prava podanika. U njoj je već začeta pravna država. Nemešanje u javni život garantuje sigurnost. Ona je izraz uspostavljanja istorijske ravnoteže feudalnog plemstva i građanstva.
Diktatura u novom veku sve više zamenjuje autokratiju, ali je ši- ri pojam jer može obuhvatiti i režim vladavine neke grupe, a ne samo pojedinca. Reč potiče iz rimske državno-pravne tradicije - tip institucije sa posebnim ovlašćenjima odbrane zemlje i sprečavanja unutrašnjih sukoba. To je danas vlast pojedinca ili grupe do koje se dolazi na nelegitiman način (državni udar, na primer) čime se narušava legitimacija utvrđena ustavom. Naknadno se teži legitimaciji, a posebno plebiscitarnoj legitimnosti. Totalitarna diktatura je radikalna, totalna partijsko-ideološka diktatura dvadesetog veka: fašistička, nacistička i staljinistička diktatura. U uslovima ovakve diktature, totalitarizam se smatra afirmativnim zbog jedinstva naroda. Centralna megahijerarhija, masovni teror i partijska država posebno obeležavaju staljinističku diktaturu. Lična diktatura predstavlja najužu autokratiju. U njoj neograničenu vlast ima jedna ličnost, iako mogu postojati izvesni politički organi i organizacije (zakonodavni organ, vlada, politička stranka itd). Svi su oni podređeni jednoj ličnosti. Uspostavljanje ovakvog oblika se vrši po pravilu nezakonitim putem, ali se može izvršiti i zakonitim. Tako je bilo ličnih diktatura u Rimskoj imperiji, a i u moderno vreme (Hitlerova, Musolinijeva, Frankova dik- tatura itd). Cezarizam je forma savremene diktature sa naglašenom personalizacijom i težnjom za plebiscitarnom legitimnošću. Snažni su elementi političke demagogije i harizmatske vlasti. Odlikuje ga odsustvo građanskog društva i težnja ka neposrednom odnosu sa narodom od strane vladara.
Aristrokratija (aristoil-najbolji) je poseban oblik apsolutističke vlasti u kojoj vlada manjina. Pravni monopol i suverena vlast su sadržani samo u delu naroda. Ovu vlast održava nasledstvo, poreklo, pretpostavljena mudrost, religijsko znanje. Za aristokratiju se može reći da predstavlja vladu jednog sloja ljudi koji se smatraju plemenitijim od drugih. Ta je plementost, po pravilu, po poreklu, od plemenitih predaka, mada može biti i po drugom osnovu. Tako smo u feudalizmu imali svetovno i duhovno plemstvo, plemstvo po poreklu i plemstvo visokih duhovnih funkcionera. Osim što je oblik političkog poretka aristokratija je i univerzalan politički princip, jer vladar ne može sam da vlada.
Oligarhija (oligos-nekolicina njih) je dodatno kvarenje aristokratije, kada grupa teži bogatstvu. Oligarihija je vladavina manjine, vlada grupe oligarha, koja nije plemenita, već suprotno tome. U modernom političkom rečniku i plutokratija je vlada manjine, grupe bogatih. Određena manjina prema stepenu bogatstva vlada u državi. Plutokratija je bio politički režim još u antičkom svetu. Danas se plutokratija isto pojavljuje kroz stvaran uticaj i vodeću snagu vrhova bogatog sveta.
dr Miroljub Simić
dr Srđan Đorđević
mr Dejan Matić
Commentaires