Kod oblika vladavine države se dele prema organizaciji i položaju šefa države, pa po kriterijumu države se dele na monarhije i republike.
Ideja o šefu države je pratila viševekovnu filozofsku misao, počev još od antičkog doba, tako da se u radovima Platona i Aristotela, kao najreprezentativnijim predstavnicima tog perioda, značajno mesto daje upravo ličnosti državnog poglavara. Platon u svojoj sistematizaciji o oblicima države izdvaja filozofe, koji treba da upravljaju državom i kod kojih preovlađuje um. S druge strane, Aristotel takođe uočava spo- znajnu moć prvog čoveka države, tako da osnov njegove čuvene sistematiza- cije političkog poretka nije samo pitanje kako se vlada, već i ko vlada.
Savremeni smisao i značenje institucije šefa države se ne može poistovećivati sa samim poreklom ovog državnog organa. Treba imati u vidu da se istorijski koreni šefa države nalaze u početnim periodima egzistencije državnog entiteta, kada je postojala jedna i jedina državna vlast, skoncentrisana u rukama jednog vladaoca. Ovaj neprikosnoveni sve- moćnik nije imao nikakvu potrebu za dodeljivanjem odrešenih poslova ne- koj drugoj celini državne vlasti; nje nije ni bilo, jer i tadašnji nivo dr- žavnih poslova nije dostigao stepen razvijenosti, koji bi iziskivao iz- dvajanje neke posebne državne organizacije. Nije se dovodila u sumnju po- treba postojanja jednog vladaoca, koji obuhvata celinu državnih poslova, pa je on bio izvorište i utoka same države, a njegova ličnost istovremeno personifikacija države.
Srednjevekovni teološki mislilac Toma Akvinski „svog“ šefa države – kralja, vidi u svetlu funkcije koja je ograničena mogućnošću us- postavljanja tiranije: „Upravu kraljevstva treba tako urediti da se već ustrojstvom oduzima kralju svaka mogućnost za tiraniju. Istovremeno tre- ba ograničiti njegovu vlast tako da ne može da je olako obrne u tiraniju“.
Raskidajući sa starovekovnim konceptom morala, kao dominantnim faktorom u politici, Nikolo Makijaveli predstavlja suštinu vladaoca u jednom sasvim novom svetlu. (Tragovi njegovih ideja se itekako osećaju i danas, pa se sve više s pravom može govoriti o makijavelizmu, kao poseb- nom pravcu u političkoj misli). Dosledno se zalažući za maksimu da
„cilj opravdava sredstva“, Makijaveli svom vladaocu dodeljuje ulogu lič- nosti pred kojom se nalazi istorijski zadatak stvaranja moćne i kompakt- ne državne teritorije. Zato se narod prepušta volji, tj. samovolji držav- nog poglavara, koji je gospodar života i smrti svakog pojedinca. Tako će Makijaveli istaći: „Jedan vladalac ne treba, dakle, da se brine nazovu li ga svirepim, hoteći da održi svoje podanike ujedinjene i ugledne; jer ka- znišvi smrću mali broj njih, biće blaži no oni, koji iz suvišne blagosti, dopuštaju da se stvaraju neredi“.
Međutim, postepenim razvojem ljudske civilizacije, a naročito pravne i političke misli, na svetlost dana izbijaju i nove ideje o smislu i suštini države i njenih funkcija. S druge strane, proširenje državne delatnosti primoralo je apsolutnog vlastodršca da postepeno formira i neke druge organe kojima bi, usled objektivne potrebe, dodelio određene poslove. Probojem ideja o individualnoj slobodi pojedinca i ideja o no- voj vrsti odnosa između države i stanovništva, postepeno se formiraju i nova shvatanja o instituciji šefa države. Preteče novovekovnog doba se bave opštim problemima iz oblasti države, prava i politike, pri čemu je dat i značajan doprinos inoviranju tematike šefa države.
Kao što je istaknuto, prema obliku vladavine, države delimo na republike i monarhije. Pri tome je jasno da istorijski začetak šefa dr- žave pronalazimo u njegovoj monarhističkoj varijanti sa izraženim crta- ma apsolutizma. Zahvaljujući prisustvu šefa države uporedo sa procesom nastajanja same države, uobičajeno se u pravnoj teoriji ističe da ovaj dr- žavni organ ima kvalitet originernosti.
No, apstraktna dimenzija klasičnih podela na republike i monar- hije nikako ne znači da se time u modernim državama uspostavlja oštra razlika među različitim oblicima vladavina, u smislu njihovog politič- kog kvaliteta. Koliko država – toliko ima i specifičnih institucija šefa države, pa ipak, među njima postoje vezivni elementi, koji obezbeđu- ju izgradnju definicijskog značenja sa jedinstvenim smislom. Jer, šef dr- žave je, u enciklopedijskom smislu, vrhovni državni organ, koji predsta- vlja državu spolja i iznutra, tj. koji je predstavlja kao posebnog subjekta, kao jednu celinu, kao nešto individualno. Na ovaj način, funkcija šefa države se vezuje isključivo za funkciju predstavljanja, jer je tačno da sva- ki poglavar reprezentuje svoju državu u inostranstvu i unutar državne teritorije. Međutim, težnja ka nešto drugačijem objašnjenju institucije šefa države je inspirisana intencijama modernog doba u pogledu sve ve- će popularizacije šefa države, koji obuhvata značajan ili celokupan op- seg izvršne vlasti. Prethodno navedeno enciklopedijsko određenje je tač- no, ali samo u smislu što obuhvata donju granicu funkcija šefa države, čiji donji prag ne prelazi nijedan pojavni oblik ove institucije, bilo da je reč o monarhiji ili republici. U pravno-teorijskom pogledu, za držav- nog poglavara se može reći da je on organ koji oličava državu, „koji je predstavlja kao posebnog subjekta, kao jednu celinu, kao nešto individua- lizirano“. (R. Lukić) Isti autor ističe i generalna ovlašćenja koja se ve- zuju za šefa države, a to su: predstavljanje prema inostranstvu, što pod- razumeva stupanje u odnose prema drugim državama i predstavljanje prema unutra, što podrazumeva da je šef države šef uprave i komandant oruža- nih snaga.
Pored isticanja uloge predstavljanja, određenje pojma šefa države se kvalitativno obogaćuje i dodeljivanjem funkcije koja se vezuje za izvr- šnu vlast, tj. za vladu, što omogućuje kompletnije poimanje pojma insti- tucije šefa države. Jer, bez obzira o kojem tipu organizovanje izvršne vlasti se raspravlja, uvek se šef države pojavljuje kao neizbežni čini- lac u postupku formiranja vlade. Ova institucija može imati ulogu manje ili više formalnog činioca, ali je uvek tu, pored vlade.
Dakle, organska dimenzija šefa države je apsolutna, bez obzira na različite modalitete državne organizacije, jer je on uvek nosilac određene količine državne vlasti. Tradicionalno i istorijski najstariji dr- žavni organ, na strani šefa države je stalnost i stabilnost, što se ne može reći za druge državne organe, recimo, za vladu. Sama činjenica da je način organizacije šefa države kriterijum za podelu oblika vladavine, dovoljno govori i o praktičnoj, ali i o teorijskoj snazi koju ova institu- cija ima u državi. Iako između monarhije i republike mogu postojati različiti elementi i obeležja po kojima se mogu razlikovati, ipak je najbitnija karakteristika za njihovo razlikovanje - pravni položaj šefa države. Polazeći od toga, šef države u monarhiji je pravno neodgovoran, a u republici pravno ograničen, odgovoran. U tome dalje postoje različiti odnosi i stepeni ograničenosti i odgovornosti, odnosno neograničenosti.
Podela na monarhiju i republiku je danas uslovljena potpuno for- malnim kriterijumima, s obzirom da se među njima u savremenom društvu ne mogu otkriti razlike političkog kvaliteta. Čak se može reći da je, u praktičnom pogledu, na današnjem nivou razvoja oblika vladavine, monar- hija češće demokratizovani oblik, nego što to može biti republika.
Monarhija.- Etimološki potičući iz grčkog jezika, monarhija bi označavala jednoga koji vlada, upravlja (monos - jedan). Civilizacijski doživljaj monarhije je prevazišao numerički iskaz sadržan u njenoj etimološkoj strukturi. Prepoznatljivost vrednosnog obeležavanja monarhije pratila je istorizaciju samog razvoja države, pa se smatra da je i proces nastanka države okončan nastankom monarhije. Pri tome se podrazumeva stabilizovanje moćne političke vlasti koju otkrivamo u sposobnostima najdominantnijih porodica koje su uspele da nametnu svoju dominaciju putem monopolisanja koncentrisane vlasti. U procesu izdvajanja prvonastajućih monarhija, istorija otkriva da su one nužno bile ograničavane obavezom uvažavanja i drugih, takođe bitnih i značajnih delova društva i društvene zajednice oličenih u različitim segmentima društvene strukture. Uspostavljanje institucionalizovane moći vladara u monarhiji je podrazumevalo i primoranost deobe vlasti u određenom kvalitetu, obimu i nivou sa izdvojenim delovima društva koji su imali svest o potrebi postojanja nekih oblika organizovanog povezivanja, zborovanja, okupljanja. Na skupštine viših slojeva stanovništva ili svih slobodnih stanovnika naići ćemo u grčkim monarhijama, prvobitnim počecima razvoja Rima i u okvirima staleških monarhija srednjeg istorijskog doba. No, s druge strane, najstariji oblici čvrsto organizovanih ljudskih zajednica su ubrzo nakon svog društvenog formiranja iznedrili svevišnjost božanstva oličenog u jednom vladaru. Odlikovanje ograničenosti primarnih monarhija podelom vlasti sa dru- gim moćnim delovima društva nije stalna prateća pojava istorizacije ovog državnog oblika. Usled specifičnih društvenih okolnosti koje su pogodovale jačanju centralizovane vlasti jednog središta državne moći, monarhije prolaze kroz fazu čvrste političke uloge monarha u društvu, tako da se stvara slobodan prostor za apsolutizacijom vlasti u monarhiji. Viševekovno dominantan vladavinski oblik je, usred svoje svemoći, bio ozbiljno načet na bazi specifičnog razvoja društvenih odnosa na dve strane sveta, na teritoriji severnoameričkog kontinenta i u Evropi. U slučaju Kolumbovog otkrića desio se istovremeno proces suprotstavljanja kolonijalnoj politici imperijalne engleske monarhije, usled sukoba privrednih, ekonomskih interesa američkog stanovništa. Ekonomski i razvojno motivisan otpor engleskom kolonijalizmu bio je istovremeno praćen i formiranom svešću o nezavisnosti ove teritorije. Na putu ostvarenja već utvrđenog konačnog cilja oslobađanja od okova kolonijalizma, ideja antimonarhizma se pojavila kao neminovnost u smi- slu podrške borbi protiv engleske monarhije. S druge strane, i uslovi znatno kasnijeg nastanjivanja od strane mahom religijskih, političkih i ekonomskih protivnika engleske monarhije, pogodovali su jačanju svesti o potrebi traganja za drugim modalitetima vladavine, koji u sebi neće insistirati na istorijskoj ukorenjenosti i tradicionalnosti, koje su nedostajale američkoj zajednici i društvu. U odsustvu istorijskog iskustva davnašnje prošlosti zajedničkog života, republikanska ideja je bila višestruko popularna i prihvatljiva.
Monarh može biti više ili manje ograničen ili čak neograničen. Međutim, ono što je osnovno, po čemu se monarh razlikuje od predsednika republike je da monarh uvek uživa veće privilegije, više je neodgovoran. Ako se posmatra položaj monarha, može se zapaziti da monarh može biti vrlo neograničen i sa velikim privilegijama. Osnovno obeležje monarha je njegov legitimitet, čiji se osnov ne nalazi u periodičnim izborima, kao što je to slučaj sa predsednikom u republici. Naravno, od neizborno- sti monarha može biti izuzet prvi monarh – začetnik dinastije, koji na presto ne dolazi nasleđem. On je prvi krunisani osvajač prestola; njegov postanak monarhom je bio moguć ili nasilnim putem ili izbornom odlu- kom od strane nadležnog organa.
Naredno obeležje monarha jeste njegova neodgovornost. Prava i privilegije obuhvataju i čitavu dinastiju kojoj monarh pripada. Monarh se izjednačavao čak sa božanstvom. Uticaj monarhije je, zahvaljujući tradiciji, izvesnim shvatanjima i uređenjima bio prilično veliki. Međutim, vreme monarhija je prošlo. Sve manje je monarhija, a naročito onih sa velikim pravima monarha. U modernim monarhijama, monarh je više simbol jedinstva: "Kralj vlada, ali ne upravlja", jer upravljaju mini- stri, vlada. Saglasno tome, konstruiše se i formula o monarhovoj bezgre- šnosti, ali se ona povezuje sa principom da monarh ne postupa sam, zbog čega i postoji poseban institut tzv. ministarskog premapotpisa. To znači da nadležni ministar ili predsednik vlade snose odgovornost za akta ko- ja potpisuje monarh, s obzirom da je on neodgovoran.
Monarhije se mogu različito podeliti, zavisno od kriterijuma i cilja koji želimo da postignemo podelom. Tako se monarhije mogu podeliti po nazivima monarha: kralj - kraljevina, car - carevina itd. Monarhije se mogu podeliti prema vremenu, društveno ekonomskim formacijama kada su postojale. Tako imamo monarhije u robovlasničkom, feudalnom i buržoaskom društvu. Monarhije svake formacije nose i obeležje te formacije, društva. Međutim, najvažnija je podela koja uzima za kriterijum prava koja ima monarh, koliko je monarh ograničen. Po tome delimo monarhije na neograničene i ograničene. U prvima, monarh ima neograničena prava, pa je on ne samo suverena ličnost, nego i suvereni or- gan., tako da je reč o apsolutnoj monarhiji. U drugima, ograničenim monarhijama, monarh ima mnogo manje prava i privilegija, nego u neograničenim.
Međutim, pod današnjim pojmom monarhije treba razumeti njen ograničen, ustavni i parlamentarni oblik, koji ne poznaje u zapadnom i demokratskom svetu drugačije oblike monarhije.
Republika.- Povodom razlike između monarhije i republike, u svetu teorije ne postoji saglasnost. Starija pravna teorija je razliku uviđala u tome što „državu u monarhiji vodi jedna fizička volja, a u republici jed- na juridička volja, tj. volja koja se konstituiše iz više fizičkih volja, na način propisan ustavom“. (Jelinek) Ovakvi osvrti na dva vladavinska obli- ka su, prvenstveno, utemeljeni na praktičnom istorijskom iskustvu njihove egzistencije. Pri tome se misli na nekadašnji politički kvalitet monarhije, koji je, kao što je već iskazano, u savremenim uslovima demokratskih poredaka već prevaziđen. Zato nam danas preostaje da republiku i monarhiju u njihovim razlika možemo proverati više u načinu organizacije šefa dr- žave, a ne u političkim kvalitetima njegove vladavine.
Republika je, dakle, oblik vladavine, koji je suprotan monarhiji. Na čelu države nalazi se predsednik republike. Ovu instituciju obele- žava izbornost, što znači da je osnov legitimiteta nije nasledan, kao što je to slučaj sa monarhom. Ko će biti predsednik republike, ne zna se sve do okončanja poslednje faze u postupku izbora, koji može biti neposredan ili posredan. U slučaju neposrednih izbora, predsednika republike bira- ju građani, a u slučaju posrednih izbora, odluku o predsedniku republike donosi predstavničko telo (zakonodavna vlast) ili specijalno za tu pri- liku izabrano telo (izborni kolegijum).
Mandat republikanskog šefa države je vremenski ograničen naj- češće na dva puta, a sama dužina trajanja mandata na period od 1 do 7 go- dina. Istorijsko i uporedno-pravno iskustvo upozoravaju da je moguć i do- životan mandat predsednika republike. Tako je, na primer, odredbom čl. 333. st. 2. Ustava SFRJ od 1974. godine bilo propisano da Josip Broz Tito nema ograničenje trajanja mandata za predsednika Republike. Ovakvi slučajevi su primereni nedemokratskim, diktatorskim i autokratskim režimima. Zato rešenje po kojem postoji doživotan mandat predsednika repu- blike ne možemo smatrati tipičnim obeležjem republike.
Šef države u republici je pravno odgovorno lice, a stepen i vid njegove političke odgovornosti zavisi od načina izbora šefa države, ali u osnovi njegovog položaja važi pravilo da on odgovara onome ko ga i bira. U republici šef države ne poseduje privilegije, kojima je snabdeven monarh u monarhiji. Količina ovlašćenja kojima raspolaže predsednik republike vršeći funkciju državne vlasti zavisi od ustavnog položaja ove institucije i, prvenstveno, od sistema organizacije državne vlasti.
I republike se mogu različito podeliti zavisno od kriterijuma. Međutim, dve su klasifikacije važne. Prva, podela na ograničene i neograničene i druga, individualne i kolegijalne republike.
Prva podela polazi od prava koja ima predsednik republike. Po pravilu, republike su ograničene. Predsednik nema neka velika prava. U odnosu na suvereni zakonodavni organ mogu postojati neka prava predsednika republike, ali se po njima on ne izdiže niti ravna sa zakonodavnim telom. Naprotiv, zakonodavno telo je uvek jače. Ono je suvereni organ. Zakonodavni organ može dati predsedniku republike neka ovlašćenja, ali su preneta a ne izvorna prava. Isto tako, i u sudstvu predsednik republike ima neka prava, ali ne velika. Izuzetno, predsednik može uživati velika prava. U tom slučaju bismo imali neograničenu republiku. Tada u suštini ne bi bilo mnogo razlike između neograničene monarhije i republike.
Druga podela se zasniva na sastavu, organizaciji, šefa države. U individualnim republikama šef države je jedna ličnost - predsednik republike, i to je dominantan način organizacije šefa države u republi- ci. Inokosna varijanta šefa države u republici je posledica i činjeni- ce da je ova institucija istorijski proizašla iz monarhije. Postoje i teo- rije po kojima je, zapravo, dosledna primena podele vlasti proizvela in- dividualizaciju šefa izvršne vlasti, jer je „rešavanje stvar više njih, ali izvršavanje može biti samo stvar pojedinca“. (Sjejes)
U kolegijalnim, na čelu države nalazi se kolegijum. Šefa države čine više lica koja odlučuju na sednicama. Kod ovakve republike bitno je odrediti koje će lice predstavljati državu, a po pravilu to je predsednik kolegijalnog tela. Tako je, primera radi, u SFRJ postojao posebno kolegi- jalno telo, koje je bilo šef države (Predsedništvo SFRJ). Od savreme- nih, demokratskih država, danas se ističe šef države Švajcarske, pa ovaj primer predstavlja izuzetak.
dr Miroljub Simić
dr Srđan Đorđević
mr Dejan Matić
Comments