Da bi se pristupilo određivanju pojma prava, smatramo da je nužno prethodno izneti neke napomene.
Termin pravo se često upotrebljava na razne načine i sa različitim značenjem. Pravo se nekada posmatra u vrlo širokom značenju a nekada u posebnom, specifičnom, i vrlo uskom. Tako, pravo je jedna od opštih društvenih pojava, kao što su običaj, moral, država itd. A nekada se govori o jednom određenom pravu, koje se vezuje za određeno lice (subjektivno pravo), kao pravo na rad, biračko pravo itd. Vrlo često, kao pravo se obeležava pravni poredak i pravni sistem, pravo u objektivnom smislu itd. Dalje, pravo se može posmatrati kao današnje, pozitivno pravo, ali može i kao istorijsko, ili, pak, zajedno pod zajedničkim izrazom pravo. Ali, to je uvek pravo koje stvaraju ljudi. Međutim, pravo se, kao što smo već istakli može posmatrati filozofski, metafizički, vezivati za pravdu, slobodu, čast, dostojanstvo itd. Upotreba termina pravo u svim ovakvim slučajevima otežava određivanje njegovog pojma. Zbog toga, smatramo da je nužno u početku odrediti u kom će se smislu upotrebiti termin pravo.
Pojam prava treba odrediti, pre svega, u najširem smislu, kao društvenu pojavu, kako se to čini kada se objašnjavaju običaj, moral i druga društvena pravila ili društveni odnosi, zavisno od toga, da li te pojave objašnjavamo kao norme ili kao društvene odnose. Dakle, ostali pojmovi, pravni poredak, pravni sistem itd. posebno bi se određivali. Smatramo da bi se pravo kao pravni poredak ili kao pravni sistem moralo drukčije odrediti. Isto tako, posebno bi bilo filozofsko, metafizičko pitanje prava i njegovo povezivanje sa pravdom, slobodom i drugim pojmovima. Najzad, smatramo da treba izdvojiti i prirodno pravo, jer je ono van iskustvenih elemenata, van društvenih normi i odnosa.
- Pravo, kao društvena pojava, može se izjednačiti sa pozitivnim, ali i sa istorijskim pravom. Razlika između pozitivnog i istorijskog je u vremenskom važenju, a ne u suštini prava kao društvene pojave. Prema tome, pravo je isto i kao pozitivno i kao istorijsko, mada ima razlike kako u sadržaju tako i u karakteru i vremenu. Osim toga, pravo kao društvena pojava mora se povezati sa pravom u objektivnom smi- slu, objektivno pravo (ili samo pravo). Dok se pravo u subjektivnom smi- slu (subjektivno pravo) smatra kao pravo određenog subjekta, dotle se pravo u objektivnom smislu, objektivno pravo smatra kao skup pravila i prava iz kojih proizilazi pravo u subjektivnom smislu.
- Drugo, vrlo je važno odrediti karakter prava, da li je to državna ili vandržavna kategorija. Pravo je državna kategorija, vezana za državu. Prava nema u prvobitnoj zajednici jer nema ni države. Iako se u prvobitnoj zajednici mogu naći izvesne norme koje su se primenjivale putem opštih sankcija i postojale izvesne složene organizacije, naročito pri kraju ove zajednice, ipak te norme, sankcije i organizacije nisu bile identične pravu, njegovim normama i sankcijama koje su vezivane za posebnu državnu organizaciju.
Tek sa stvaranjem države stvaraju se pravne norme koje regulišu određene društvene odnose. Te norme stvara država i njima određuje kako ljudi imaju da se ponašaju. Država ne mora sve društvene odnose regulisati. To će zavisiti od njene uloge, cilja koji ona ima u određenom stepenu razvoja društva. Ona može prepustiti da izvesne odnose regulišu i drugi subjekti, ali država svojom silom i organizacijom obez- beđuje primenu tih normi, kao i normi koje je sama propisala. Država svojim monopolom fizičke sile štiti određeni državno-pravni poredak, određuje i zaštićuje njegove vrednosti i ciljeve koji postoje u određenom stepenu razvoja društva.
- Pravnu normu treba vezati za društvene odnose. Norma se ne može shvatiti kao nešto odvojeno, van društva i odnosa. Norma je pravilo koje reguliše određene društvene odnose, odnose ljudi u dru- štvu, pa, prema tome, to mora biti i pravna norma. Ona isto reguliše ponašanje ljudi, bilo da oni nastupaju pojedinačno, grupno, kao predstavnici organa i organizacija ili države. Oni se uvek nalaze u određenim društvenim odnosima koji se regulišu pravnim normama. Baza, suština je društveni odnos a pravna norma je spoljašnjost, u njoj se izražavaju društveni odnosi koji se regulišu. Mi za društvene odnose u pravu saznajemo putem pravne norme. Zbog toga pravna norma nije beznačajna, nije samo forma, u njoj se nalazi sadržina društvenog odnosa.
- Pravnim normama se teži ostvarivanje određenih vrednosti i ciljeva. Jasno je da se pravnim normama regulišu društveni odnosi, ali se istovremeno i više usmeravanje razvoja tih društvenih odnosa u odre- đenom pravcu. Prema tome, pravne norme nisu samo gola stvarnost već i želja za ostvarenjem određenih ciljeva. One sadrže određenu ideologiju, vrednosti i ciljeve. U tom smislu, pravna norma je određeno trebanje.
- Pravna norma je zapovest, bez obzira na to koje društvene odnose reguliše i bez obzira na koji način (imperativno, indikativno itd). Nju država donosi da bi se poštovala, primenila. Bez toga donošenje pravne norme nema svrhe. Prema tome, u osnovi prava je njegovo važenje i primena (efikasnost).
Pravne norme mogu donositi razni subjekti, najčešće država. Ali, ona nije jedini subjekat, tvorac prava. Pravne norme mogu stvarati i drugi subjekti, npr., razne organizacije. Isto tako, pravne norme mogu stvarati i privatni subjekti, ljudi. Tako, imamo ugovore i druge akte. Oni tim normama mogu određivati i sankcije (ugovorne kazne). Prema tome, nije bitno ko stvara pravo, već kako se ono prime-njuje i kako je sankcionisano.
I u primeni prava mogu biti razne situacije. Subjekti mogu primenjivati normu dobrovoljno, tako da ne dođe do primene sankcije. Sankcije propisuju najčešće državni organi (država), ali mogu i razne organizacije, pa i privatni subjekti. Norme se mogu primenjivati bez primene sankcije, mogu sankcije primeniti i drugi subjekti, a ne samo država. Novčanu kaznu može naplaćivati i samoupravna (društvena) organizacija. Dakle, mogu biti razne situacije koje ne karakterišu pravnu normu, pravo. Ono što je bitno, karakteristično, jeste da je država krajnji garant primene prava, da je ona obezbedila primenu pravne norme, prava, preko svoje organizacije i svojom prinudom. U takvom značenju treba shvatiti da su pravne norme sankcionisane od strane države. Pravne norme su sankcionisane pravnom sankcijom. Znači, da je za nepoštovanje, neprimenu prava predviđena pravna sankcija, da država obezbeđuje svojim aparatom i svojim monopolom fizičke prinude pravnu sankciju. Ukoliko je primena norme obezbeđena drugom sankcijom (političkom, običajnom, moralnom itd), to ne bi bila pravna norma, odnosno pravo. Pošto su država i pravo dve povezane pojave, kako smo izložili, to je za karakter normi kao pravnih bitno povezivanje sa državom i njenim sankcionisanjem normi, odnosno obezbeđenjem primene prava.
Na osnovu izloženih napomena i objašnjenja elemenata i karak- teristika prava i pravnih normi, slobodni smo da odredimo pojam prava u najširem smislu (kao društvenu pojavu). Pravo je skup pravnih normi koji reguliše društvene odnose u državi (državno-pravni poredak), usmeravajući ih ka razvoju i ostvarenju određenih vrednosti i ciljeva, a čija je primena obezbeđena (sankcionisana) državom, njenim aparatom koji raspolaže monopolom fizičke sile.
Na ovaj način pokušali smo da damo opšti, sintetički pojam koji sadrži normativni, sociološki i faktički elemenat. Prvi element, da je pravo skup pravnih normi je normativnog karaktera. To su pravna pravila. Drugi element, da pravo reguliše društvene odnose u državi, je sociološkog karaktera, jer u osnovi, suštinski, to su društveni odnosi, stvarnost života u državi, koji se regulišu pravnim normama. Treći elemenat, da se pravnim normama ostvaruju vrednosti i ciljevi određenog društva i države, je faktičkog karaktera. Vrednosti društva i države su različiti, jer su i društva i države u svom razvoju različiti. One mogu biti konkretne, kao u obrazovanju, zdravlju itd. a mogu biti vrlo apstrakt- ne, kao pravda, pravičnost, sloboda itd. To je ne samo sociološki i fak- tički elemat, već i neiskustveni, metafizički, filozofski. Na ovaj način se proširuje pojam prava i ulazi u filozofiju prava, što nam nije cilj, jer smo za predmet uzeli pravo kao društvenu pojavu, kao pozitivno pravo, pravo koje postoji. Međutim, vrlo je teško i bilo bi oskudno odrediti pojam prava bez ovog elementa. Zbog toga ne uzimamo te vrednosti u opštem, apstraktnom, metafizičkom smislu (primer: opšta pravda, opšta sloboda itd), već sve te vrednosti i cilj vezujemo za određenu državu, pravo i društvo, kao i klasu ili određenu društvenu grupu ili sloj koji stvaraju i uređuju državu i pravo i s njima teže da stvore određene svoje vrednosti i cilj. Četvrti element, da je primena pravnih normi obezbeđena (sankcionisana) državnim aparatom koji raspolaže monopolom fizičke prinude, je faktičkog karaktera. Država je ta koja obezbeđuje primenu prava bez obzira ko stvara pravo, država, društvene organizacije ili pojedinci. Naravno da i državni organi u primeni prava nisu neograničeni, jer je i ta oblast regulisana pravnim normama. Svi ovi elementi su tesno povezani i čine jedno jedinstvo.
dr Miroljub Simić
dr Srđan Đorđević
mr Dejan Matić
Comments