Održavanje reda i mira tokom perioda srednjeg veka je bilo prilično teško. Seljaci, koji su bili pod pritiskom feudalnog sistema, često su se bunili. Postojalo je nebrojano puno špijuna i ubica koji su pustošili susedna kraljevstva, dok su neki ubijali svoje susede da bi ukrali njihove posede, ekonomski problemi su otvorali vrata lopovima, a takođe je postojao priličan broj bogohulnika o kojima je trebalo povesti računa. Održavanje reda i mira u srednjem veku nije bilo tako lako kao danas, jer nije bilo demokratije, pa samim tim je i zakon nije bio isti za sve. Da nije bilo radikalnih zakona i kazni, haos bi preovladao tokom ove epohe. Većina zločina su bili predmeti suđenja koji uopšte ne liče na one koje viđamo danas.
Vraćajući se unazad kroz podatke, informacije i dokaze koje nam istorija pruža, dolazimo da zaključka da je postojalo verovanje da je jedini način, da se očuvaju red i mir, bio taj da se uspostavi režim u kome bi se ljudi plašili kazni za počinjene zločine. Iz ovog razloga, svi zločini od krađe do ubistva imali su strašne posledice i kazne. Većina kriminalaca bi bili javno kažnjavani ili osramoćeni, tako da bi drugima služili za primer. Vešanja i mučenje su bili najavljivani od strane vladarevih ljudi i privlačili su masu sa svih strana, često i decu, što je bilo ohrabrivano od strane vladara, jer su verovali da strahom iskorenjuju kriminal. U srednjem veku, na kraljevskim sudovima su izlagani slučajevi, a porote su bile sačinjene od plemića koji su često bili subjektivni ili potplaćivani, gde su čak neki slučajevi bili rešavani i pre samog suđenja. Ljudima su odsecali šake za razne zločine, spaljivani su živi, dok su žene za zločin preljube davili u vodi. Neki su bili kuvani živi, lomile su se koske, a ni dranje kože na živo nije bila retka pojava. Setimo se primera iz filma “Hrabro srce” i junaka Vilijama Volasa, kojem su ponudili milostivu smrt u zamenu za priznanje, a kada je odbio, živ je rasporen. Crkva je takođe imala veliku ulogu u suđenju i kažnjavanju i neretko je primenjivan takozvani božji sud, gde su bogovi odlučivali o nečijoj krivici. Božji sud ili ordalije su bili iracionalna dokazna sredstva. Sastojali su se u tome što su se optuženi podvrgavali situacijama opasnim po život, i ako bi iz tih iskušenja izašli živi, smatralo je da je Bog presudio u korist optuženog, odnosno da je optuženi nevin. Kao dokazi služili su: kotao – izvlačenje rukom predmeta iz uzavrele vode, gvožđe – hvatanje rukom usijanog gvožđa, bacanje u vodu, sudski dvoboj. Verovalo se će Bog stati na stranu nevinog lica i da mu neće dozvoliti da strada.
Srpsko srednjevekovno pravo obiluje teškim kaznama. Svima je poznato da je Dušan Silni svoju vladavinu jos više učvrstio donošenjem svog strogog zakonika, što samo potvrđuje činjenicu da su stroge kazne i pravila bili neophodni za stvaranje i održavanje reda i mira. Među prvim stvarima koje je zakonik uređivao jesu bili bračni odnosi. Član dva i tri ovog zakonika kažu da niko ne sme da se ženi bez blagoslova svog duhovnika, a ukoliko se to učini “takvi da se rastave”. Mnogi se slažu da da je danas ostao na snazi zakon iz četranestog veka, gotovo je sigurno da broj silovateljai pedofila bio sveden na minimum. Dušanovim zakonikom oni su se kažnjavali ovako: “I koji vlastelin uzme vlastelinku silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže, a ako sebar uzme vlastelinku silom, da se obesi, a ako svoju drugu uzme silom, da mu se obe ruke odseku i nos sareže”. Oko za oko, zub za zub najbolje se ogleda kroz kazne vezane za najstrašnije zločine ubstva. Kazna za ubice bila je smrt, međutim ukoliko bi se ubili najbliži, kazna je bila stroža: “Ko se nađe da je ubio oca ili mater, ili brata, ili svoje čedo, takav ubica da se spali na ognju”. Ako bi neko ubio duhovno lice, mogao je da završi i na vešalima. Dok se alkoholizam danas ne kažnjava, u vreme cara Dušana prestupi načinjeni pod dejstvom opjnih pića kažnjavali su se vađenjem očiju, batinama, ili sečom udova. “Pijanica otkuda ide i ozledi koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne ubije, takvomu pijanici da se oko iskopa, i ruka odseče; ako li u pijanstvu što podere ili kapu skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju sa sto štapova i da se baci u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice i da se bije i pusti.” Prema istorijskim podacima, Dušanov zakonik doprineo je do opadanja kriminala u vreme carske Srbije. Mada srručnjaci tvrde da današnje zakonodavstvo nije blago i da povećane kazni za neke zločine ne bi smanjilo broj prestupnika, svaki put kada se dogodi neko svirepo delo, kao kroz maglu pominje se i Dušanov zakonik.
Na kraju, trebalo vi pomenuti da se srednjevekovno pravo uglavnom zasnivalo na principima Biblije. Crkva je verovala da je Bog upravlja čovečanstvom i da pravila koja je on utvrdio treba slepo pratiti. Međutim, problem je bio u tome sto su ljudi ta pravila napravili ozbiljnijim nego sto su ona to zapravo bila. Glavni zakon u srednjevekovnom periodu bio je obuhvaćen listom od deset Božjih zapovesti. Svaki prekršaj ovih zakona bio je kažnjavan surovim mučenjem. Jos neki od teških zločina bili su krađa, veštičarenje, ubistvo, izdaja, rad nedeljom… Moderni zakoni nisu toliko drugačiji od onih srednjevekovnih. Jedina razlika je možda u tome sto mi danas nemamo listu od deset zakona, već od mnogo, mnogo više, ali je činjenica da se svi oni vrte oko originalnih deset.
Izvor: ELSA Beograd
https://elsabeogradblog.wordpress.com/
Comentários