Pravosuđe je društvena delatnost koja se bavi složenim pitanjima pravde, pravičnosti, krivice, odgovornosti i morala, i zato je posebno važno da pravosudne institucije: sudovi, tužilaštva, pravobranilaštva i advokatura, budu mesta visoko profesionalnog, moralnog i lepog ponašanja. Sudovi su mesta gužve – velikog broja uposlenika i stranaka, puno kancelarija i šaltera, mnogo papira, a često i nervoze. Sudski procesi, posebno, često su puni emotivnog naboja i varničenja, a nekad i neskrivene mržnje i eksplozivne svađe. U prezaoštrenim duelima i ispadima stranaka i publike sudija može da izriče ad hoc procesne kazne (novčana kazna, udaljenje), a kod ekstremnih ekscesa može da reaguje sudska straža, odstrani izgrednike i bar privremeno smiri situaciju.
Profesionalno i pristojno, odgovorno, savesno i moralno, ponašanje u sudu je obaveza svih sudskih poslenika, od sudije do sudskog pisara. Pravosudni bonton ne postoji kao utvrđen standard ili pisani akt, ali postoje strukovni profesionalni i etički kodeksi. Tako, postoji Kodeks sudijske etike, Etički kodeks javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca srbije, za advokate važi Kodeks profesionalne etike advokata.
Pravosudni bonton objedinjuje u sebi ne samo etički kodeks ponašanja pravosudnih delatnika, već i opštu kulturu, jezičku kulturu i pravnu kulturu, počev od elementarne pristojnosti i uobičajenog reda u sudnici, profesionalnog ophođenja i komunikacije, do poštovanja kućnog reda pravosudne institucije.
Ne govoriti ružno o kolegama zarad sopstvene promocije
Stranka kad promeni advokata voli da čuje njegovo mišljenje o pravilnosti i efikasnosti rada prethodnog zastupnika. U tom slučaju nekim strankama gode ružni komentari o prethodniku jer time stiču utisak da su pravilno uradile što su promenile punomoćnika. Advokat može i treba da ukaže na propuste u radu svog prethodnika i suda, ali treba da se kloni ružnih i neprikladnih komentara, u stilu: "pa taj nema pojma, "gde ga nađe"i slično, sve u cilju uzdizanja sebe samog i postizanja boljeg honorara. Jer, takve opaske ne samo što su ružne, već kod visprenijih stranaka postižu suprotan cilj - efekat jeftinog marketinga, sumnje i prezira. Onaj ko stručno i profesionalno radi svoj posao samim tim, bez reči sopstvene hvale i pokude drugih, sebe uzdiže u očima kolega i stranaka. To važi ne samo u advokaturi i pravosuđu, već i u svim drugim profesijama u kojima se traži stručnost, profesionalizam i visoka etika.
Stranku i njen problem treba uvažavati
Stranka kada pita za svoj predmet često pita iz sredine stvari, ili samo "šta je sa onim mojim predmetom?". To pitanje ona vam može postaviti u kancelariji, pa čak i na hodniku i ulici. Za stranku postoji samo njen problem i njen predmet i zato ona ne razmišlja o tome da sudija ili advokat istovremeno možda radi na više stotina takvih sličnih predmeta. Ali u toj situaciji nikada nemojte stranci reći: "Koji predmet? Pa ja vas takvih imam stotine!", ili slično. Odgovori toga tipa minimiziraju ličnost stranke i nipodaštavaju njen problem. Odgovorite tako da stranka oseti da se na njenom predmetu brižljivo i savesno radi i da je izvesno da će biti uskoro završen. Kažite: "U toku je. U radu. Ima još nekih pitanja koja treba raščistiti". Takav odgovor možete dati čak i onda ako se ne sećate o kom predmetu je reč, ali on u svakom slučaju neće biti ni grub ali ni neistinit.
________________________________________
Kako ne treba raditi - Profil sudije u ružnom ogledalu:
dozvoljava tzv. kapciozna pitanja - kao što je pitanje svedoku: "Da li ste znali da majka tužene šest godina nije govorila sa tužiocem zato što je on u julu 1992. godine udario tuženu". Svedok odgovara: "Ne", a sudija zapisuje: "Nije mi poznato da majka tužene šest godina nije govorila sa tužiocem zato što je on u julu 1992. godine udario tuženu". Time se u sudski zapisnik indirektno unose konstatacije stranke kao postojeće činjenice. Jer, proizlazi da je tužilac u julu 1992. godine stvarno udario tuženu nakon čega njena majka šest godina nije s njim govorila, samo, eto, svedoku te okolnosti koje se kroz pitanje sugerišu kao svršene činjenice, nisu poznate. Na taj način i notornoj laži dozvoljava se da uđe kao moguća činjenica u sudski zapisnik i da ne bude poreknuta, jer na tako jasno i precizno postavljeno pitanje svedokovo obično "Ne", ne znači da se to nije ni desilo. Ovde je očigledno pitanje ubedljivije od odgovora, isto lice i postavlja pitanje i daje odgovor, a taj odgovor sugeriše zaključivanje na štetu tužioca. S druge strane, cela konstatacija je sudijina rečenica, svedok možda ništa od tog što je postavljeno u pitanju ne zna niti je kada čuo, ali je kroz pitanje "provučeno" kao da mu nije bilo nepoznato da je tužilac udario tuženu, što je zapravo i predmet dokazivanja.
gestikulacije sudije - dok jedna stranka govori, npr. iznosi da je bila maltretirana (što još ničim nije dokazano) sudija pogledava u drugu stranku i prekorno klima glavom prema njemu, ili širi ruke sa znakom čudjenja, sleže ramenima ili pravi grimase
komentari sudije - stranci: "Vaš otac je toliko dobar a vi tako popustljivi (prema drugoj strani) da ga bogami ne zaslužujete. Je li tako"
podizanje glasa na stranke, svedoke pa i punomoćnike, dranje u naredbodavnom stilu: "Sedite!", ili: "Ko vam je rekao da sednete?" ili: "Govorićete onda kada vam ja dozvolim". Iako su ove opaske većinom sasvim normalne, rečene visokim tonom pa čak i lupanjem šakom o sto i pretećim pogledom one dobijaju drugi oblik i postaju sasvim neprihvatljive u radu državnog organa kao što je sud kome su se stranke obratile radi pravde i zaštite plaćajući uredno taksu i sve troškove koje iziskuje rad suda.
ishitrena ocena dokaza - kada je punomoćnik tuženog stavio prigovor na iskaz svedoka, sudija ga "umiruje" recima: "Pa dobro, to je i onako posredno saznanje svedoka..." , čime je neumesno i na neprihvatljiv način već pred strankama izvršila kvalifikaciju dokaza, što sudija ne sme da čini jer je time, protivno načelu objektivnosti i nepristrasnosti, pogodovala interesima tuženog i unapred verbalno obezvredila tek izvedeni dokaz.
prejudikacija odluke - dok je tužilac odgovarao na postavljeno pitanje, sudija mu upada u reč: "da, pa si ti tako oplavio oko tvojoj bivšoj ženi", iako kad je ta žena bila na sudu nije imala nikakvu modricu oko oka. Odakle to sudija zna? Takve zajedljive upadice prejudiciraju odnos prema tužiocu a ujedno deluju veoma neumesno. Takve nesmotrene upadice sudije kod prisutnih stranaka i drugih učesnika u postupku stvaraju utisak da je delilac pravde već odlučio kojoj strani će više verovati i da je time već, iako svi dokazi još nisu izvedeni,đ formirao svoj presudbeni stav.
Comments