Doktrina prirodnog prava polazi od tvrdnje da postoji uređenje društvenih odnosa različito od pozitivnog prava, koje je više u hijerarhiji, ima apsolutno važenje i apsolutno je pravedno, a proizilazi iz prirode, božje volje, ili iz ljudskog razuma. Ideja prirodnog prava je u tesnoj vezi sa idejom pravde, čije vrednosti država svojim pozitivnim pravom treba da izražava.
Jedno od ključnih pitanja učenja o prirodnom pravu jeste sama suština prava, a jedan od glavnih problema jeste određivanje odnosa između prava i morala. Osnovna odrednica je zahtev da sadržaj prava mora biti moralan.Teoretičari prirodnog prava ne prihvataju da je pravo samo izraz volje i standarda neke grupe ili društva. Naprotiv, oni veruju u apsolutne vrednosti i pravo shvataju kao sredstvo za ostvarenje tih vrednosti.
Svi oblici teorije prirodnog prava u većoj ili manjoj meri počivaju na tezi da postoji značajna veza i preklapanje između prava i morala. Shodno tome, pravo se ne može u potpunosti sagledati bez njegovog određenja prema moralu.
Kao ključne razlike između prava i morala kao društvenih sistema normi uobičajeno se navode: 1) pravo ima društveni (objektivni) karakter, a moral individualni (subjektivni); pravo pretpostavlja društvo (Ubi societas ibi ius), a moral ne; 2) pravni propisi imaju prinudni karakter, u smislu mogućnosti države da prinudnim sredstvima (silom) iznudi ponašanje zahtevano pravnom normom, nasuprot autonomnom karakteru moralnih normi.
Posebno mesto u razvoju ideje prirodnog prava imali su filozofi prosvetitelji antičke Grčke – sofisti, koji su pravili distinkciju između prirode (phisis), koja izražava večni poredak kosmosa i zakona (nomos), o čijoj sadržini odlučuju polisi, čime su utrli put učenju o pravu prirode.
Aristotel naglašava da pravo poliičke zajednice (politikon dikaion) može biti ili prirodno pravo (phisikon), sa svuda jednakom važnošću, bez obzira da li je usvojeno ili nije, ili pozitivno pravo (nomikon), za koje je isprva abilo sporno da li je važilo ovako ili onako, ali to više nije, otkako je zakonski ustanovljeno. Za određivanje suštine prirodnog prava, odnosno njegove svrhe i cilja od neprocenjivog su značaja Aristotelova razmatranja o pravdi (dikaion). Neke ljudske radnje su u skladu sa prirodom i stoga su prirodno dobre, dok druge nisu u skladu sa prirodom i stoga su prirodno loše. Država i pravo treba da štite i izražavaju pravdu.
Stojička filozofija je izuzetno zaslužna za razvoj prirodno pravne doktrine, prvenstveno zbog utemeljenja principa univerzalnosti prirodnog prava. Stoci su prirodno pravo proglasili merilom valjanosti svih zakona i svih pojedinačnih država. Od naročitog je značaja uticaj koji je ovo stanovište imalo na rimsko prirodno praavo, a naročito rad Cicerona (106-43. god. p.n.e.).
Ciceron je zakone države podredio univerzalnim moralnim principima koje izražava prirodno pravo, postavljajući zahtev pred državu i pozitivno pravo da obezbede poštovanje privatne svojine i života građana. Njegovo učenje je izvršilo izuzetan uticaj na kasniju rimsku praavnu nauku i ranu etiku hrišćanstva.
Jedno od velikih dostignuća prirodnog prava jeste zasnivanje sistema prava univerzalne vrednosti.Reč je o Justinijanovom kodeksu (Corpus Iuris Civilis) iz 534. godine n.e.
Uspostavljena je distinkcija između prava koje stvara i sprovodi država izražavajući interes jedne određene društvene zajednice (ius civile) i opšteg prava naroda (ius gentium), koje su ljudi stvorili radi međusobnog saobraćanja. Konačno, postoji i pravo koje uvek važi i koje odgovara onome što je uvek dobro i pravično (bonum et aequum), a reč je o prirodnom pravu.
Prirodno pravo, prema mišljenju srednjovekovnih crkvenih pravnika, kanonista, vodi do Boga. Snaga njegovih normi proističe iz činjenice da su one potvrđene i sprovedene otkrovenjem. Zbog svog božanskog karaktera, prirodni zakon je apsolutno obavezujući i nadvladava sve druge zakone. Najjasnije viđenje ideje prirodnog prava ponudio je sv. Toma Akvinski, koji polazi od pretpostavke da čitavim univerzumom vlada božanski um, a to racionalno božansko upravljanje stvorenim stvarima naziva Večnim zakonom. Akvinski pravi razliku između sudelovanja racionalnih stvorenja i onih koja to nisu u Večnom zakonu, pri čemu je Prirodni zakon sudelovanje racionalnih stvorenja u Večnom zakonu i sudelovanje Večnog zakona u racionalnim stvorenjima. U tom smislu koncepcija prirodnih zakona predstavlja izraz čovekovog dostojanstva i moći, obezbeđivanje osnova moralnosti i temelj društvenih i političkih institucija. Osim toga, prirodno pravo predstavlja vrhovno merilo kojim se ima procenjivati valjanost ovih institucija.
Začetnikom modernog, racionalnog prirodnog prava smatra se Hugo Grocijus (1583-1645), koji svoju teoriju međunarodnog prava upravo bazira na prirodnom pravu. Grocijus razdvaja božansko pravo (ius divinum) i ljudsko (ius humanum), u koje ubraju i ius nature. Svojom čuvenom hipotezom da čak ni volja svemoćnog ne bi mogla da promeni ili poništi prirodno pravo, čija bi objektivna validnost bila očuvana, Grocijus raskida teološke spone koje su dominirale filozofijom prirodnog prava u srednjevekovnom periodu.
Tomas Hobs (1588-1679) otkriva prirodno pravo kao razrešenje problema rata omnium contra omnes. Ljudi u prirodnom stanju moraju razumom da nadvladaju instikte, a prirodno pravo je opšte pravilo kojeg će se u tom slučaju pridržavati.
Po izuzetnom uticaju koje je imalo da liberalizam i konstitucionalizam svakako se izdvaja prirodno-pravno shvatanje Džona Loka (1632-1704), koje je prvenstveno izraženo u njegovom delu Dve rasprave o vladi (Two Treaties of Government (1689), a da se sažeti u stavu da su pozitivi zakoni samo jemstvo prirodnih zakona, koji su granica političke vlasti. Ukoliko vladar ide protiv prirodnih prava i ne (za)štiti život, slobodu i pravo svojine, građani imaju pravo na otpor ugnjetavanju i uspostavljenje poretka koji je zasnovan na prirodnom pravu.
Prirodno pravo nije samo ideal koji pozitivno pravo treba dostići, već je i kriterijum valjanosti postojećeg, pozitivnog prava. Pristalice pravno-pozitivističkog shvatanja prava su u pravu kada tvrde da prirodno pravo ne sadrži konkretne norme koje bismo mogli da upotrebimo u realnim situacijama, npr. kako urediti imovinsko-pravne odnose. Međutim, prirodno pravo ocenjuje svaki pojedinačni sistem u pogledu pravednosti njegovih rešenja. Zahteve prirodnog prava možemo otkriti u izreci rimskog pravnika Celzusa ius est ars boni et aequi (Pravo je umeće dobrog i pravičnog).
U 19. veku prirodno pravo je bilo predmet snažnih kritika i omalovažavanja, pre svega zbog nemogućnosti empirijskog dokazivanja. Svoje mesto je ustuplila pravnom pozitivizmu.
Svojevrsnu renesansu prirodno pravo doživljava nakon nacističkog nasilja pod okriljem prava, koje je sprovedeno tokom II svetskog rata.
Mora se priznati da prirodno pravo potrebuje pozitivno pravo, koje je jedino normativnog karaktera, odnosno operativno i sposobno da uređuje društvene odnose. Prirodno pravo, s druge strane, dolazi u centar pažnje u momentima kada pozitivno pravo postane normama uređena nepravda, a moralne vrednosti društvene zajednice budu pogažene. Prirodno pravo je zahtev da pozitivno pravo postavi okvir u kome je, u skladu sa zahtevima pravnog poretka moguće honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere (časno živeti, druge ne dirati, svakom svoje dati).
Prirodno pravo valja razlikovati od teoriju prirodnih prava, koja se usko vezuje za Američku i Francusku revoluciju i akte koje su iz njih proizašli (The Declaration of Indenpendance (1776) i Déclaration des Droits de l’Homme et du Citoyen (1789)), mada je svakako inspirisana prirodnim pravom i političkom misli stoika, delom Huga Grotiusa, Hobsa, Loka, Moteskijea, Rusoa i drugih velikih mislilaca.
Osnovna obeležja teorije prirodnih prava jesu racionalizam (sekularizam, zasnovanost na prirodnom umu), individualizam (prirodna, neotuđiva prava čoveka) i radikalizam (smisao političkih institucija je da očuva prirodna i nezastariva prava čoveka, a kada neka forma vladavine postane štetna po ove ciljeve, narod ima pravo da je promeni ili ukine).
Značaj prirodno prava i prepoznavanje prirodnih prava jasno se može videti i u aktivizmu univerzalnih međunarodnih organizacija, poput Organizacije ujedinjenih nacija i usvajanju velikog broja međunarodnih konvencija koje se odnose na ljudska prava i zaštitu svih ljudi, nevezano od njihove nacionalnosti, rase, pola, ili religije. Najvažnija, u ovom pogledu, je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koja je 1948. godine doneta pod okriljem Ujedinjenih nacija.
Comments