Tri normativna modela demokratije

Hteo bih da skiciram proceduralno gledište o demokratiji i deliberativnoj politici koje se u značajnim vidovima razlikuje od obe, liberalne i republikanske paradigme. Dopustite mi (1) da vas podsetim na suprostavljena obeležja ova dva ustanovljena modela. Onda ću (2) uvesti novo proceduralističko shvatanje kritikujući «etički preopterećeno» republikansko gledište. U poslednjem delu teksta se dalje razrađuju (3) tri normativna modela demokratije poređenjem odgovarajućih slika države i društva u svakom od njih.

(2) Dva nasleđena gledišta o demokratskoj politici

Prema liberalnom ili lokovskom gledištu, demokratski proces ima zadatak programiranja vlade u interesu društva, gde je vlada predstavljena kao aparat javne administracije a društvo kao tržišno strukturisana mreža interakcija među privatnim osobama. Ovde politika (u smislu političkog obrazovanja volje građana) ima ulogu povezivanja (bundling together) i daje prednost privatnom interesu spram aparata vladanja specijalizovanog za administrativnu upotrebu političke moći za ostvarenje kolektivnih ciljeva. Prema «republikanskom» gledištu, međutim, politika sadrži više od posredujuće uloge; ona je više konstitutivna za način postupanja društva kao celine. «Politika» je shvaćena kao refleksivni oblik supstantivnog etičkog života, naime, kao posrednik u kome članovi donekle usamljenih zajednica postaju svesni zavisnosti jednih od drugih i delujući kao građani u punoj deliberaciji dalje oblikuju i razvijaju postojeće odnose uzajamnog priznanja u udruženje slobodnih i jednakih združenih građana (consociates) pod zakonom. Time liberalna arhitektura vlade i društva trpi značajnu promenu: pored hijerarhizovanog uređenja države i decentralizovanog uređenja tržišta, to jest, mimo administrativne moći i ličnih interesa pojedinca, solidarnost i orijentacija ka opštem dobru pojavljuje se kao treći izvor društvene integracije. U stvari, ovo horizontalno političko oblikovanje volje čiji je cilj uzajamno sporazumevanje ili (2) komunikativno postignut konsenzus ima štaviše po pretpostavci prioritet i u smislu nastanka i u normativnom smislu. Autonomna osnova civilnog društva, osnova nezavisna od javne administracije i tržišno posredovane privatne razmene pretpostavljna je kao preduslov prakse građanskog samoodređenja. Ova osnova štiti političku komunikaciju da ne bude progutana od aparata vlasti ili asimilovana u tržišne strukture. U republikanskom shvatanju, politička javna sfera, zajedno sa njenom osnovom u civilnom društvu, stiče strateški značaj. Ovi konkurentski pristupi proizvode dve suprostavljene slike građanina.

Prema liberalnom gledištu, građanski status je prvenstveno određen u skladu sa negativnim pravima koje građani imaju vis-à-vis države i ostalih građana. Kao nosioci ovih prava oni uživaju zaštitu vlasti sve dok slede privatni interes unutar granica zacrtanih pisanim zakonima – a to uključuje i zaštitu od uplitanja vlasti. Politička prava, kao pravo glasa i sloboda govora, ne samo da imaju istu strukturu nego imaju i slično značenje kao građanska prava koja ograđuju prostor unutar koga su pravni subjekti oslobođeni spoljne prinude. Ona građanima daju mogućnost da potvrde svoj privatni interes na takav način da se oni, putem izbora, sastava parlamentarnih tela i formiranja vlade, konačno zbrajaju u političku volju koja ima uticaja na administraciju.

Prema republikanskom gledištu status građanina nije određen modelom negativnih sloboda na koje građani mogu polagati pravo kao privatne osobe. Zapravo, politička prava – pre svega prava na političku participaciju i komunikaciju – jesu pozitivne slobode. One ne garantuju slobodu od spoljne prinude nego mogućnost učešća u zajedničkim praksama, putem kojih građani najpre mogu postati ono što žele da budu – politički autonomni tvorci zajednice jednakih i slobodnih građana. Utoliko politički proces ne služi samo tome da održi vlast pod aktivnim nadzorom građana koji su prethodno stekli društvenu autonomiju kroz praktikovanje svojih privatnih prava i prepolitičkih sloboda. Isto tako malo ima ulogu veza između države i društva, jer administrativna vlast uopšte nije autohtona vlast; ona nije nešto dato. Zapravo, ova vlast proističe iz moći građana nastale komunikativno kroz praksu samozakonodavstva i svoju legitimaciju pronalazi u činjenici da, institucionalizacijom javne slobode, štiti ovu praksu. Dakle, raison d´être države ne leži prvenstveno u zaštiti jednakih privatnih prava, nego u garantovanju inkluzivnog obrazovanja mišljenja i volje u kome slobodni i jednaki građani postižu sporazum o tome koji su ciljevi i norme u jednakom interesu svih.

Polemika protiv klasičnog pojma pravne ličnosti kao nosioca privatnih prava otkriva spor u pogledu samog pojma zakona. Dok je prema (3) liberalnom gledištu svrha pravnog poretka da omogući da se u svakom pojedinačnom slučaju odluči o tome koji pojedinac je imao koja prava, prema republikanskom gledištu ova «subjektivna» prava duguju svoje postojanje «objektivnom» pravnom poretku koji omogućuje i garantuje integritet zajedničkog autonomnog života zasnovanog na uzajamnom poštovanju:

Za republikance prava u krajnjem nisu ništa drugo do određenja preovlađujuće političke volje, dok su za liberale neka prava uvek utemeljena u «višem zakonu» razuma.

Konačno, različit način konceptualizovanja uloge građanina i zakona izražava dublje neslaganje o prirodi političkog procesa. Prema liberalnom gledištu, politički proces obrazovanja mišljenja i volje u javnoj sferi i u parlamentu je određen nadmetanjem grupa koji strateški postupaju pokušavajući da steknu ili održe pozicije moći. Uspeh se meri odobravanjem (kvantifikovanim u obliku glasova) ličnosti i programa od strane građana. Kroz izbore, glasači izražavaju svoje preferencije. Njihove glasačke odluke imaju istu strukturu kao činovi izbora koje prave učesnici na tržištu. Oni daju dozvolu za pristup pozicijama moći za koje se političke stranke bore sa istog, ka uspehu orijentisanog, stanovišta.

U skladu sa republikanskim gledištem, obrazovanja mišljenja i volje u javnoj sferi i parlamentu nije povinovano strukturama tržišnih procesa, nego tvrdokornim strukturama javne komunikacije usmerene ka uzajamnom sporazumevanju. Za politiku, u smislu prakse građanskog samozakonodavstva, paradigma nije tržište nego dijalog. Dijaloško shvatanje zamišlja politiku kao sporenje o pitanjima vrednosti, ne samo preferencija.

(2) Proceduralno vs. komunitarno gledište o politici

Republikanski model ima prednost u poređenju sa liberalnim jer se u njemu čuva izvorno značenje demokratije u smislu institucionalizacije javne upotrebe uma koji zajednički praktikuju autonomni građani. Ovaj model obrazlaže komunikativne uslove koji daju legitimacionu snagu političkom obrazovanju mišljenja i volje. To su upravo oni uslovi u kojima se može pretpostaviti da politički proces daje razložne rezultate. Borba za moć je, ako se predstavi u skladu sa liberalnim modelom tržišnog nadmetanja, određena racionalnim izbrom optimalnih strategija. Pod pretpostavkom nerazrešivog pluralizma pretpolitičkih vrednosti i interesa koji se u najboljem slučaju sa jednakom težinom zbrajaju u političkom procesu, politika gubi svaku referencu na normativno jezgro javne upotrebe uma. Republikansko poverenje u snagu političkih diskursa (4) stoji u suprotnosti sa liberalnim skepticizmom prema razumu. Cilj takvih diskursa je da se dopusti rasprava o vrednosnoj orijentaciji i tumačenju potreba i želja, i da se onda one izmene u skladu sa stečenim uvidom.

Međutim, savremeni republikanci teže da javnu komunikaciju tumače na komunitaran način. To je upravo onaj korak ka etičkoj konstrukciji političkog diskursa koji ja osporavam. Politika ne može biti pretvorena u hermeneutički proces samorazjašnjenja zajedničkih oblika života ili kolektivnog identiteta. Politička pitanja ne mogu biti svedena na tip etičkih pitanja gde mi, kao članovi zajednice, sebe pitamo ko smo mi i šta želimo da budemo. U komunitarnom tumačenju republikanski model je previše idealističan čak i u granicama čisto normativne analize. Prema ovom tumačenju, demokratski proces zavisi od vrlina građana posvećenih javnom dobru. Ovo očekivanje vrline već je odvelo Rusoa da razdvoji građanina usmerenog na opšte dobro od privatnog čoveka, koji ne može biti etički preopterećen. Jedinstvo političkog zakonodavstva je, po pretpostavci, unapred osigurano supstantivnim etičkim konsenzusom. Nasuprot tome, tumačenje etike diskursa ustrajava na činjenici da demokratsko obrazovanje volje ne izvlači svoju legitimacijsku snagu iz prethodnog sticanja nataloženih etičkih uverenja, nego iz oboje, komunikativnih pretpostavki koje omogućavaju da u različitim oblicima deliberacije u igru uđu bolji argumenti i iz procedura koje osiguravaju fer proces pregovaranja. Teorija diskursa prekida sa čisto etičkim shvatanjem građanske autonomije.

Prema komuniratnom gledištu, postoji nužna veza između deliberativnog pojma demokratije i upućivanja na konkretnu, supstantivno integrisanu etičku zajednicu. Drugačije se ne bi moglo ni objasniti, unutar ovog gledišta, kako je uopšte moguće građansko usmerenje ka opštem dobru. Pojedinac, tako argument ide, može postati svestan svog sa-članstva u kolektivnom obliku života, i time postati svestan prethodnih društvenih veza, samo kroz praksu koja se vrši zajedno sa drugima. Pojedinac može dobiti jasan osećaj o zajedničkom i razlikama i stoga osećaj o tome ko je i ko želi da bude samo u javnoj razmeni sa drugima koji duguju vlastiti identitet istim tradicijama i sličnim procesima obrazovanja. Ovo izjednačavanje političkih diskursa sa razjašnjenjem kolektivnog etičkog samorazumevanja ne pristaje dobro uz njihovu funkciju u zakonodavnom procesu. Pravni statusi bez sumnje sadrže i teleološke elemente, ali oni sadrže više od hermeneutičkog razjašnjavanja zajedničkog vrednosnog usmerenja. Samom svojom strukturom zakoni su određeni pitanjem koje norme građani žele da usvoje za uređenje zajedničkog života. Diskursi usmereni ka postizanju samorazumevanja – u kojima učesnici žele da postignu jasno razumevanje sebe kao (5) člana posebne nacije, lokalne zajednice ili države, stanovnika regije itd; u kojima žele da odluče koju tradiciju žele da nastave, kako treba da postupaju jedni prema drugima, prema manjinama i marginalnim grupama; ukratko, u kojima žele da pojasne u kakvom društvu žele da žive – sigurno takođe jesu važan deo politike. Međutim, ova pitanja su podređena moralnim pitanjima i povezana sa pragmatičkim pitanjima. Moralna pitanja u uskom smislu kantovske tradicije su pitanja o pravdi. Pitanje koje ima prvenstvo u zakonodavnoj politici tiče se toga kako se stvari mogu urediti u jednakom interesu svih. Uspostavljanje normi je pre svega pitanje pravde i meri se principima koji ustanovljavaju šta je jednako dobro za sve. Različito od etičkih pitanja, pitanja o pravdi ne odnose se prvenstveno na kolektiv i njegov oblik života. Politički donet zakon konkretne pravne zajednice, u najmanjoj meri, ako hoće da bude legitiman, mora biti saglasan sa moralnim načelima koja pretenduju na univerzalno važenje izvan pravne zajednice.

Povrh toga, kompromisi čine veliki deo političkih procesa. Pod uslovima religijskog ili, svakako, kulturnog i društvenog pluralizma, politički značajni ciljevi se često biraju prema interesima i vrednosnim usmerenjima koji nikako nisu konstitutivni za identitet zajednice u celini, stoga ni za celinu intersubjektivno zajedničkog oblika života. Političke interese i vrednosti koji su u uzajamnom sukobu, bez izgleda na konsenzus, potrebno je uravnoteživati, što je nemoguće postići kroz etičke diskurse – čak i ako su posledice procesa pregovaranja ograničene uslovom da ne smeju narušavati kulturno usaglašene osnovne vrednosti. Zahtevana ravnoteža konkurentskih interesa nastaje kao kompromis među stranama koje se mogu oslanjati na uzajamne pretnje. Legitimnost pregovaranja zasigurno zavisi od prethodnog uređenja fer uslova za postizanje rezultata koji su prihvatljivi za sve strane na osnovu njihovih različitih preferencija. Dok će rasprave o takvom uređivanju uzeti oblik praktičnog diskursa u kome se neutralizuje moć, samo pregovaranje dopušta i strateške interakcije. Deliberativni model zakonodavne prakse nema cilj samo da obezbedi etičku ispravnost zakona. Zapravo, složena pretenzija na važenje pravnih normi može se razumeti kao pretnezija, s jedne srane, na kompromis između konkurentskih interesa na način koji je u skladu sa opštim dobrom i, sa druge strane, da se univerzalni principi pravde prevedu u horizont posebne forme života određene zajednice.

U suprotnosti sa etičkim sužavanjem političkog dikursa, pojam deliberativne politike poprima empirijske karakteristike samo onda kada uzmemo u razmatranje mnoštvo komunikativnih oblika racionalnog političkog oblikovanja volje. Diskurs etičkog tipa ne može sam po sebi osigurati demokratsku genezu zakona. Umesto toga, deliberativna politika treba da (6) bude shvaćena kao sindrom koji zavisi od mreže pravično uređenih procesa pregovaranja i različitih oblika argumentacije, uključujući pragmatičke, etičke i moralne diskurse, od kojih se svaki zasniva na različitim komunikativnim pretpostavkama i procedurama. U zakonodavnoj politici ponuda informacija i racionalni izbor strategije su međusobno isprepleteni sa uravnoteživanjem interesa, dostignutim etičkim samorazumevanjem i artikulacijom snažnih preferencija, moralnim opravdanjem i testom koherencije prava. Stoga se «dijaloška» i «instrumentalna» politika, koje je je Frank Mihelman suprostavio, ustvari prožimaju u medijumu deliberacija raznih vrsta.

(3) Tri slike države i društva

Ako počnemo od proceduralističkog shvatanja deliberativne politike, takvo tumačenje demokratije ima posledice za pojam društva. I liberalni i republikanski model pretpostavljaju gledište o društvu u čijem je centru država – bilo država kao čuvar tržišnog društva ili država kao samosvesna institucionalizacija etičke zajednice.

Prema liberalnom gledištu, demokratski proces se odvija isključivo u obliku kompromisa između konkurentskih interesa. Pravičnost je po pretpostavci zadovoljena opštim i jednakim pravom glasa, reprezentativnim sastavom parlamentarnih tela, pravilima odlučivanja, itd. Takva pravila su u krajnjem opravdana pomoću liberalnih osnovnih prava. Prema republikanskom gledištu, demokratsko oblikovanje volje događa se u obliku etičko-političkog diskursa; ovde se deliberacija može osloniti na kulturno uspostvljeni pozadinski konsenzus koji građani dele. Teorija diskursa uzima elemente obe strane i integriše ih u pojmu idealne procedure za deliberaciju i donošenje odluka. Na preplitanju pragmatičkih razmatranja, kompromisa, diskursa o samorazumevanju i pravdi, demokratska procedura zasniva pretpostavku da su postignuti razložni i pravični rezultati. Prema ovom proceduralnom gledištu, praktični um se iz univerzalnih ljudskih prava ili iz konkretnog etičkog sadržaja posebne zajednice povlači u pravila diskursa i forme argumentacije. Konačno, normativni sadržaj nastaje iz same strukture komunikativnog delovanja. Ovaj opis demokratskog procesa postavlja scenu za različite konceptualizacije države i društva.

Prema republikanskom gledištu, političko obrazovanje mišljenja i volje građana čini medijum kroz koji društvo sebe konstituiše kao političku celinu. Društvo je, od samog početka, političko društvo – societas civilis. Prema tome, demokratija postaje jednaka političkoj samoorganizaciji društva kao celine. To vodi do polemičkog razumevanja politike (7) koja je usmerena protiv državnog aparata. U političkim spisima Hane Arent može se videti gde politička argumentacija usmerava svoje salve: u opoziciji spram privatizma depolitizovane populacije ili u opoziciji spram sticanju legitimacije kroz ušančene stranke, javna sfera treba da bude oživljena do tačke gde obnovljeno građanstvo može, u formi decentralizovanog samoupravljanja, (ponovo) prisvojiti moć pseudonezavisnih državnih agencija. Iz ove perspektive, društvo će se konačno razviti u politički totalitet.

Dok razdvajanje državnog aparata od društva izaziva polemičku reakciju sa republikanske strane, prema liberalnom gledištu ono ne može biti uklonjeno, nego samo premošćeno demokratskim procesom. Naravno, uređenom uravnoteživanju moći i interesa potrebno je ustavno kanalisanje. Demokratsko oblikovanje volje samozainteresovanih građana je opterećeno srazmerno slabijim normativnim očekivanjima. Ustav treba da ukroti državni aparat kroz normativna ograničenja (kao osnovna prava, podela vlasti, itd.) i da ga prinudi da kroz nadmetanje političkih stranaka sa jedne strane i vlade i opozicije sa druge strane na odgovarajući način uzme u obzir konkurentske interese i vrednosna usmerenja. Razumevanje politike koje je usmereno na državu može se odreći nerealistične pretpostavke o građanstvu spospobnom za kolektivno delovanje. Njeno žarište nije toliko input racionalnog političkog oblikovanja volje nego output razumnih i delotvornih postignuća administracije. Liberalna argumentacija usmerava svoje salve protiv mogućih smetnji od strane administrativne moći koja se upliće u spontane snage samoregulišućeg društva. Liberalni model ne zavisi od demokratskog samoodređenja promišljeniih građana, nego od pravne institucionalizacije ekonomskog društva koje treba da garantuje suštinski nepolitičko zajedničko dobro zadovoljenjem privatnih prohteva.

Teorija diskursa u demokratski proces ulaže jača normativna očekivanja od liberalnog modela, ali slabija nego republikanski model. Ponovo, ona uzima elemente od obe strane u uklapa ih zajedno na novi način. U saglasnosti sa republikanizmom, ona daje središnje mesto procesu političkog obrazovanja mišljenja i volje, ali bez shvatanja ustava kao sekundarnog; zapravo ona shvata principe ustavne države kao dosledan odgovor na pitanje kako zahtevni komunikativni oblici demokratskog obrazovanja mišljenja i volje mogu biti institucionalizovani. Teorija diskursa hoće da uspeh deliberativne politike učini zavisnim ne od kolektivno delujućeg građanstva, nego od institucionalizacije odgovarajućih procedura i uslova komunikacije. Proceduralizovana narodna suverenost i politički sistem povezan sa perifernom mrežom političke javne sfere idu ruku pod ruku sa slikom decentralizovanog društva. Ovaj pojam (8) demokratije nema više potrebe da upotrebljava pojam društvene celine sa državom u središtu koja je zamišljena kao, u širem smislu, ciljno orijentisani subjekt. Isto tako malo on predstavlja celinu [društva] u sistemu ustavnih normi koje mehanički uređuju igru moći i interesa u skladu sa tržišnim modelom.

Teorija diskursa, sveukupno, dovodi u opasnost neke premise filozofije svesti. Ove premise nas ili pozivaju da praksu građanskog samoodređenja pripišemo jednom obuhvatnom makro-subjektu, ili teraju da primenimo vladavinu prava na mnoštvo izolovanih privatnih subjekata. Prvi pristup vidi građanstvo kao kolektivnog aktera koji promišlja celinu i deluje u njeno ime; u drugom, pojedinačni akteri deluju kao zavisne promenljive u sistemu procesa koji slepo ide dalje. Teorija diskursa umesto toga upošljava viši stepen intesubjektivnosti komunikativnih procesa koji se odvijaju i u parlamentarnim telima i kroz neformalnu mrežu javne sfere. Ovi bezlični oblici komunikacije čine arenu unutar koje se može odvijati manje ili više racionalno obrazovanje mišljenja i volje i unutar i izvan parlamentarnog kompleksa.

Neformalno obrazovanje mišljenja stvara «uticaj»; uticaj se pretvara u «komunikativnu moć» kroz kanale političkih izbora; komunikativna moć se opet pretvara u «administrativnu moć» kroz zakonodavstvo. Kao i u liberalnom modelu, poštuju se granice između «države» i «društva»; ali u ovom slučaju, civilno društvo čini društvenu osnovu autonomne javne sfere koja ostaje jednako udaljena i od ekonomskog sistema kao i administracije. Ovo shvatanje demokratije nagoveštava novu ravnotežu imeđu tri resursa pomoću kojih moderna društva zadovoljavaju svoje integrativne potrebe: novca, administrativne moći i solidarnosti. Normativne posledice su očigledne: integrativna snaga «solidarnosti», koja više ne može biti izvedena samo iz izvora komunikativnog delovanja, treba da se razvija kroz proširenu i diferenciranu javnu sferu kao i kroz pravno institucionalizovane procedure demokratske deliberacije i donošenja odluka. Ona treba da ojača da bi se održala spram druga dva mehanizma društvene integracije – novca i administrativne moći.

Ovo gledište ima posledice na to kako se razumeju (a) legitimitet i (b) narodna suverenost.

(a) Prema liberalnom stanovištu, demokratsko obrazovanje volje ima isključivo funkciju legitimacije vršenja političke vlasti. Rezultati izbora daju ovlašćenje za preuzimanje vlasti, a vlada mora javnosti opravdati način na koji vrši vlast. Prema republikanskom stanovištu, demokratsko obrazovanje volje ima značajno snažniju ulogu konstituisanja društva kao političke zajednice i očuvanja, sa svakim izborom, živog pamćenja na ovaj osnivački čin. Vlada nije opunomoćena samo da sprovodi pretežno otvoren mandat; nego je takođe programski obavezna da sprovodi (9) određene politike. Ona ostaje vezana za samoupravnu političku zajednicu. Teorija diskursa uvodi u igru treću ideju: procedure i komunikativne pretpostavke demokratskog obrazovanja mišljenja i volje imaju ulogu kanala za diskurzivnu racionalizaciju odluka administracije ograničene pravom i pisanim zakonima. Racionalizacija znači više nego prosta legitimacija, ali manje nego uspostavljanje političke moći. Moć koja stoji na raspolaganju administraciji menja svoje agregatno stanje onda kada nastaje iz javne upotrebe uma i komunikativne moći koja ne nadgleda samo naknadno upotrebu političke moći nego je, takođe, manje ili više programira. Uprkos ovoj diskurzivnoj racionalizaciji, samo administrativni sistem može da «deluje». Administracija je subsistem specijalizovan za kolektivno obavezujuće odluke, dok komunikativne strukture javne sfere obuhvataju rasprostranjenu mrežu senzora koji na prvom mestu reaguju na pritisak široko rasprostranjene društvene problematike i pobuđuju uticajna mišljenja. Javno mnenje koje je preko demokratskih procedura pretvoreno u komunikativnu moć ne može samo po sebi «vladati», ali može usmeravati upotrebu administrativne moći u određenim pravcima.

(b) Pojam narodnog suvereniteta potiče iz republikanskog prisvajanja i prevrednovanja ranog modernog pojma suvereniteta koji je prvobitno bio povezan sa apsolutističkim režimina. Država, koja je monopolizovala sva sredstva legitimne upotrebe sile, shvaćena je kao nadmoćna koncentracija moći – Levijatan. Ova ideja je kod Rusoa pretvorena u ujedinjen narod. On je sjedinio snagu Levijatana sa klasičnom idejom samovladavine slobodnih i jednakih građana i kombinovao je sa modernim pojmom autonomije. Pored ove sublimacije, pojam suvereniteta ostaje povezan sa pojmom ovaploćenja među sakupljenim, fizički prisutnim, ljudima. U skladu sa republikanskim gledištem, ljudi su nosioci suvereniteta koji u načelu ne može biti delegiran: na osnovu obeležja suverenosti ljudi ne mogu biti predstavljeni od strane drugih. Liberalizam se opire ovome realističnijim gledištem da u ustavnoj državi svaka vlast potiče od ljudi i vrši samo «posredstvom izbora i posebnih zakonodavnih, izvršnih i sudkih organa» .

Ova dva gledišta iscrpljuju mogućnosti samo ako državu i društvo moramo da shvatimo rečnikom celine i njenih delova – gde je celina ustanovljena ili suverenim građanstvom ili ustavom. Dikursnoj teoriji demokratije odgovara, međutim, slika decentralizovanog društva. Zasigurno, proceduralni model sa političkom javnom sferom postavlja arenu za otkrivanje, prepoznavanje i tumačenje onih problema koji se tiču celog društva. Ali «sopstvo» samoorganizovane pravne zajednice ovde iščezava u (10) bezličnim formama komunikacije koje uređuju tok deliberacija na takav način da njihovi pogrešivi ishodi uživaju pretpostavku racionalnosti. Ovo nije odbacivanje ideje narodne suverenosti nego njeno tumačenje u intersubjektivnim uslovima. Narodna suverenost, čak i ako postaje anonimna, povlači se u demokratske procedure i pravnu primenu njihovih zahtevnih komunikativnih pretpostavki samo da bi mogla da se doživi kao komunikativno nastala moć. Strogo govoreći, komunikativna moć nastaje iz uzajamnog delovanja pravno institucionalizovanog obrazovanja volje i kulturno potstaknute publike. Ova druga, sa svoje strane, nalazi osnovu u asocijacijama civilnog društva, potpuno različitim i od političkih i od ekonomskih.

Ideja narodne suverenosti, protumačena na proceduralan način, oslanja se na kontekst koji, budući da omogućuje samoorganizaciju pravne zajednice, svakako nije na raspolaganju volji građana. Deliberacija po pretpostavci obezbeđuje medijum za manje više svesnu integraciju pravne zajednice; ali se ne proširuje na celo društvo u kome je politički sistem umetnut samo kao jedan između mnogih subsistema. Čak i prema vlastitom proceduralističkom samorazumevanju, deliberativna politika ostaje sastavni deo složenog društva, koje se kao celina opire normativnom pristupu koji praktikuje pravna teorija. U ovom pogledu diskurs-teorijsko tumačenje demokratije ima dodirnu tačku sa sociološkim pristupom koji politički sistem ne smatra niti vrhom, niti centrom, čak niti formativnim modelom društva uopšte, nego samo jednim sistemom delovanja među drugim. Sa druge strane, politika ipak mora biti u stanju da komunicira, kroz medijum prava, sa svim ostalim legitimno uređenim sferama delovanja, ma kako da su one strukturisane i ma kako da se njima upravlja.

Jürgen Habermas