Као и за све друге друштвене науке, и за правну науку питање дру- штвених промена је интересантно са становишта њиховог утицаја на сам предмет истраживања. Имајући у виду да држава и право припадају роду најстаријих друштвених појава, од значаја је уочити начин на који оне оп- стају и трају у условима динамичног развитка друштвених процеса, окол- ности и стварности. Промена је чврсто утиснута у структуру државе и пра- ва, јер би без ње био паралисан и сам њихов развитак. Зато се у свакој про- мени открива и извесна доза развојне димензије и доза одређеног утицаја на државу и право; њихова променљивост, као једна од карактеристика, утиче истовремено на стабилизацију државно-правног поретка. Да није би- ло, у историјском походу државе и права, друштвених промена које су ути- цале на њихову егзистенцију, одсуствовао би развој читаве људске цивили- зације. Јер, од свог настанка, свет је у непрекинутом ланцу сопственог ме- њања; логика људске заједнице и јесте да се увек дешава ново, које тиме од садашњости чини прошлост, а од постојећег – старо.
Објашњавање друштвених промена у друштвеној теорији је тесно повезано са системом идеја и уверења, које преузимају теоретичари. У ова- ко осетљивим питањима, која се директно односе и на проблематику др- жавне власти, може доћи до губитка личне неутралности, а објективност је тако неизоставна за научни поглед. Инфилтрираност политике и амбијент конкретних друштвених околности у којима појединац ствара у директној су вези и са морем полемика, које се воде око вредновања врста друштве- них промена. Често те теорије знају да буду и идејни полигони за практи- чан след догађаја у свету друштвених промена. Аргументима у прилог јед- ном или другом типу друштвене промене се, заправо, често пружа подршка збивањима на историјској позорници.
За правну науку је феномен друштвених промена од интереса у оној мери у којој се њиховим проучавањем обезбеђује схватање суштине развојне димензије државе и права. Односно, које последице по државу и право остављају друштвене промене. Стога је нужно имати у виду и разли- ку, која се прави између две основне врсте друштвених промена, с обзиром да су и њихове последице различитог дејства на државу и праву. Овај те- мат је једно од оних градивних тачака у којима се правна наука прво служи већ истраженим појмовима и законитостима, које су установиле друге дру- штвене науке, пре свих, социологија и политикологија. Та прва сазнања се, првенствено, тичу државе и промена које се дешавају у њеној структури, с тим што у примарним резултатима, које теорија поставља на тему државе, треба открити тек почетак. Реч је о полазној основи, која се нужно мора по- везати са правом, ради добијања генералних вредносних судова, који нам омогућавају да заокружимо представу знања у овом делу материје.
Општа је подела друштвених промена на еволуцију и револуцију постала незаобилазно место у разматрању, готово свих, друштвених наука. Стога, изношење основних социолошких обележја једне и друге промене у друштву, не би задовољило потребу правне науке, с обзиром да је нужно објаснити их са правног аспекта, тј. истаћи значај друштвених промена у смислу утицаја на државно-правни поредак. Питање еволуције и револуци- је се интензивније разматра у оквиру теорије државе, па се на терену Увода у право задовољавамо његовим најбитнијим обележјима.
ЕВОЛУЦИЈА
Како друштвене промене, у методолошком погледу, схватамо у функцији права, истичемо да је еволуција тип постепене промене и развоја државно-правног поретка, коју може обележавати правни континуитет или правни дисконтинуитет. Овакво одређење према еволуцији нас наводи на уочавање њене поступности, дуготрајности и спорости. Међутим, за нас је много значајније запазити да се у основи еволуције налази принцип конти- нуитета или дисконтинуитета. То значи да се прелази из старог у нови др- жавно-правни поредак на основу поштовања основних правних правила претходног поретка о начину на који се државно-правни поредак мења. Де- латне снаге, које производе ту промену, нису у непомирљивом сукобу са снагама које су створиле претходни поредак. Путем еволуције, из старог у ново, стиже се помоћу базичног компромиса, који је постигнут на нивоу кључних институција, које држе полуге моћи. Овом приликом не улазимо у домен идентификовања тих друштвених снага (слојеви, друштвене групе, класе...), већ то питање остављамо на разматрање социологији и другим друштвеним наукама.
Чињеница да еволуцију одликује правно споразумевање чинилаца, који је изазивају, значи да се правне норме постепено и лагано трансформи- шу, али тај општедруштвени споразум може ићи и у правцу интензивније и брже промене у одређеним деловима државно-правног поретка. Суштина еволуције је да постоји поштовање позитивног права приликом моделирања промене државно-правног поретка. Постоји друштвена свест о нужности промена, али истовремено и свест о нужности да се постојећи друштвени су- коби, који доводе до промена, решавају на уравнотежавајући начин. Изба- лансираност у процесу иновирања државно-правног поретка је, пак, могућа само у условима таквих друштвених околности, које и обезбеђују да се де- шавају еволутивни процеси. Но, не бисмо се могли сложити са тврдњом да је еволуција искључиво статичка друштвена промена, иако је већина делатника друштвене мисли везује са традиционализмом и конзервативизмом. Прав- ним континуитетом се не одриче допринос, који је свеукупном фонду држав- но-правног богатства дао поредак који се мења, већ напротив. Та баштина се уважава и користе се резултати, али се дотадашњи комплекс правних аката постепено архивира и елиминише из система позитивног права, али на осно- ву правила самог позитивног права о начину промене.
Сматра се да еволуција није коренита, већ парцијална промена, тј. да се њоме не дира у стечено државно-правно стање, већ се од затеченог ствара нови поредак, а да се и не примећује нека драстично нова ера у раз- војном процесу. Међутим, и овакав став треба релативизовати, с обзиром на временски фактор. Јер, еволуцији се не може оспорити да доприноси друштвеном развоју, с тим што је неопходно да прође доста времена, како би се уочио квалитет тих промена. Спорост не сме бити доживљавана као лош знак у променама државно-правног поретка, тако да коначне оцене о овом питању зависе од конкретних околности сваког појединачног случаја. Одсуство диманичне брзине може значити и кочење друштвеног прогреса, али и мудро чекање на сазревање друштвених околности и свести, како би се одстраниле негативне последице промена државно-правног поретка. Неопходно је, дакле, у вредновању друштвеног квалитета добро одмерити мноштво вредности, које представљају сврху људског постојања, па тек он- да успоставити приоритете (мир, слобода, економски стандард, људска права, економско богатство држава, нација, територија...).
Облици еволуције су реформа, државни удар и пуч. Карактер фак- тичких оперативних средстава, којима се ови облици еволуције изводе је различит, па се реформа сматра ненасилним обликом, а удар и пуч подра- зумевају и употребу одређеног степена силе. Односно, у реформи се запа- жа пуно дејство принципа правног континуитета. Нови прописи се доносе у унапред познатој и регулисаној процедури, поштују се темељна правна правила о начину и поступку промене устава и закона. Не оспорава се правни кредибилитет уставних и законских институција, уставних и закон- ских норми, већ се тежи да се оне искористе, како би дошло до планираних промена у друштву. Реформом се обухватају једна или више области дру- штвених односа, па се може говорити о аграрној реформи, о реформи пра- восуђа, полиције, војске, образовања, културе и тд. Реформе се спроводе лагано, корак по корак, пошто је врло тешко да се одједном спроведе ре- форма читавог друштва. Но, то не значи да се, након одређеног (чешће ду- жег) периода неће осетити и суштински друштвена промена од утицаја на укупан развој државно-правног поретка.
Узмимо, на пример, период након 5. октобра 2000. године у Србији. У овом периоду се упадљиво одвијају процеси реформи појединих сегме- ната друштва. Донети су читави сетови закона из области правосуђа, сво- јинских односа, организације државног апарата, локалне самоуправе, и то све у оквиру тада важећег Устава Републике Србије из 1990. године. У том процесу спровођења све ширих мера реформи, коначно је нарасла потреба да се донесе нови Устав, који је уважио достигнути степен друштвених промена и конституционализовао их 2006. године. Али, и он је донет уз по- штовање принципа правног континуитета са претходним државно-правним поретком, па се за њега може рећи да представља пример акта којим су из- вршене еволутивне промене државно-правног поретка.
Као што смо већ истакли, државни удар и пуч такође се сврставају у оквиру еволутивних друштвених промена, с тим што се оне изводе уз употребу силе, што значи, по принципу правног дисконтинуитета. Долази до насилне промене власти на противуставан и противзаконит начин, али се не мењају темељи на којима почива државно-правни поредак (осим за- бране насиља). Ова два облика еволутивних промена могу да буду праћена и одређеним облицима реформи, али је опште правило да је циљ државног удара и пуча промена групе на власти и долазак на власт нове групе људи. Државни удар изводе лица која се налазе у структури државног апарата на вишим положајима и функцијама, а пуч се везује за лица на нижим поло- жајима и функцијама.
РЕВОЛУЦИЈА
Револуција је сталан појам речника, и то не само друштвених нау- ка, па је затичемо и у природним и техничким наукама. Порекло термина је латинско, од глагола револвере, што значи „мењати“.
Опште одређење револуције, које се уобичајило у схватању овог појма, своди се на корениту и радикалну друштвену промену, којом се из основа, суштински, битно, драстично мења постојећи државно-правни по- редак. Зато је пратеће обележје револуције увек правни дисконтинуитет – потпуни раскид са правним правилима, којима су биле регулисане проце- дуре о начину промене поретка, као и са правним правилима којима су би- ли регулисани основни темељи на којима се заснивао срушени државно- правни поредак.
Док се принцип правног континуитета различито приказује у еволу- тивним друштвеним промена, у зависности од њиховог типа, револуцију увек обележава дисконтинуитет и оштар правни раскид са претходним по- ретком. Такав однос према праву је саобразан самој суштини револуције, имајући у виду да се њоме мења суштина друштвених односа и да долази до потпуног преокрета у матици друштвених снага, које творе државу и право. Са становишта позитивног права, свака револуција је противправан чин; она је дубоко противуставна и противзаконита; то је полазна поставка формално-правног погледа на овај тип друштвене промене. Увек ће пози- тивно право оспоравати легалност сопствене промене, која се изврши на начин и по поступку, који је супротан правилима ревизионе процедуре, ко- ја су утврђена позитивним правом. Међутим, када се успешно изврши ова радикална трансформација, револуционари су у прилици да успоставе нови и једини важећи позитивно-правни поредак, чиме себе оснажују капаците- том легитимног ауторитета за утврђивање права и „неправа“, онога што је- сте правно и онога што је противправно. Након успешног окончања рево- луције, конституише се нови позитивно-правни поредак, доносе се нови устав, нови закони и остали прописи, којима се право уподобљава дру- штвеној промени и затеченој друштвеној ситуацији. Упоредо са коренитим променама друштвених односа долази и до корените промене правне структуре државе и друштва. И тако, свака револуција испоставља ново ра- чунање правног времена; часовник права креће да изнова рачуна време, трудећи се да што више оправда застарелост претходног часовника и ну- жност његове тоталне промене. Током времена, револуционари су промо- тери таласа друштвених снага, које руше конзервативизам претходног ре- жима, па постају чувари револуционарне догме и заштитници револуцио- нарних тековина.
Цивилизацијски осврт на историзацију развоја државе и права нам пружа поглед, који је оптерећен и револуционарним призорима као међа- шима бурних и цикличних друштвених промена. Управо су револуције обезбеђивале динамизам општедруштвеног развоја, који је подразумевао фактичка дешавања у правцу уклањања блокада, које су на путу тог развоја постављале конзервативне снаге. У односу према револуцији, као типу друштвених промена, могу се износити аргументи про ет цонтра, али се ни- како не може губити из вида чињеница да су оне нужан пратилац глобал- них друштвених процеса. И међу револуцијама можемо правити разлике у зависности од квалитета последица, које су остављале за собом, али и ис- пред себе; пустошење старог режима и васкрснуће новог поретка је кон- станта револуционарних збивања. Протагонисти нужности оправдања ре- волуција узбуђено подсећају јавност да је број људских жртава, које оне носе са собом, неупоредиво мањи од људских жртава и материјалних раза- рања, која прате ратне сукобе.
Однос теорије према револуцији, као друштвеној промени, неизо- ставно је условљен њеним конкретним дејствима и појединачним случаје- вима, па се увек раздвајају ставови за и против, у зависности од идеоло- шког циља, који се њима жели постићи. Осим тога, и што је већа временска раздаљина која баца теоријско светло на конкретан револуционаран чин, што више бледи пост фестум тог чина, и само изношење теоријских опсерва- ција на тему револуције биће мање скопчано са ризицима, који прате де- латнике друштвене мисли, који се критички односе према власти. Проте- ком одређеног временског периода, револуционарност власти посустаје, па се она све више труди да уплива у воде мирног и стабилизованог развоја. Револуционарна осећања поново избијају на површину јавне сцене онда ка- да се у друштвеном животу испољавају сукоби револуционарних и контра- револуционарних снага, чије идеје неретко знају бити чак и помешане.
Светски ниво развоја државе и права несумњиво да пуно дугује двема великим револуцијама (Америчкој из 1776. и Француској из 1789), које су означиле и рађање нове, модерне државе. Нјима су, заправо, ударе- ни темељи и утврђени основни принципи на којима функционишу и дана- шњи државно-правни пореци, па овакав њихов грандиозан значај поништа- ва насиље и бруталност, које прате револуцију. Но, с друге стране, дана- шња модерна теорија државе и права неће опростити те слике крви којима су обележене бројне комунистичке револуције. И опет да подсетимо на ре- лативност истине, која је присутна у званичним теоријама, које су величале те комунистичке револуције.
Примера ради, ни случај Србије није имун на оваква „теоријска скретања“. Пре Другог светског рата, који се збио на нашим просторима, а истовремено је значио и револуцију, државно-правна теорија, као и правна наука уопште, обележене су фундаменталним принципима грађанске државе и капиталистичког друштва. По окончању ИИ светског рата, који је у Ср- бији истовремено означио и успех комунистичке револуције, долази до те- оријског величања комунистичког друштва, једнопартијске државе, соција- листичког самоуправљања, антимонархизма, друштвене својине и тд. Српска и југословенска теорија државе и права се кривудаво развијају у правцу оштрог конфронтирања са достигнућима грађанске теорије државе и права. Тек са распадом СФРЈ и доношењем Устава 1990. године, у Србији се по- ново ревитализују теоријске идеје друштва од пре Другог светског рата. И тако су генерације правника у Србији, илустрације ради, стасавале без изу- чавања државно-правних идеја, стила и теорије Слободана Јовановића, бео- градског професора права, који се сматра највећим ерудитом српског прав- ног стила и речи. А када је, коначно, 1990. године дошло време да се нано- во одштампају његова сабрана дела, која су иначе неизмерно обогатила ба- штину српске правне мисли, наследници догме комунистичких револуцио- нара су дигли свој глас у покушају да се спречи овај издавачки подухват мерљив са, макар, пола века. Наравно, идеја комунистичке државе Србије је остала да тавори у историјској прашини, а остао је запажен симболички детаљ да се на челу ондашњег Градског комитета Савеза комуниста Бео- града, који је званично затражио забрану издавања сабраних дела Слобода- на Јовановића, налазио управо његов имењак и презимењак.
ГРАЂАНСКА НЕПОСЛУШНОСТ
Грађанска непослушност није непознаница правног речника модер- не државе. Овај принцип је потврђиван кроз теорију и праксу развоја држа- ве и права, и кроз позицију грађанских слобода у државно-правном поретку. Грађанска непослушност је особено присутна, посебно у оквирима правних и политичких теорија о правди, али је ми сада износимо у циљу објшњења њеног значења у смислу односа према држави и праву.
Неупућеност у суштину би размишљање на тему грађанске непо- слушности могла заводљиво скренути ка терену анаргхије, насиља, револу- ције. Зато је неопходно учинити елементарне поставке, на којима се теме- љи теоријско опсервирање овог појма. Грађанску непослушност, као спе- цифичан политички принцип, карактерише њен утицај на слободу, државу и право. Нјена основна обележја су следећа: 1) то је један од облика супрот- стављања демократској власти; 2) јавност и ненасилност; 3) супротност за- кону; 4) циљ је изазвати промену закона или политике власти. Грађанска непослушност је облик супротстављања грађана демократској власти, који је супротан закону, јаван и ненасилан политички чин са циљем проме- не закона или политике власти. (Дж. Рос)
Дакле, грађанска непослушност није једини облик пружања отпора власти. У односу на друге, у пракси познате модалитете супротстављања власти, овај вид се издваја истакнутим облежјима. Нјен циљ је презентација политичког незадовољства неким потезима државне власти, па је он поку- шај истицања аргументације, која оправдава поступање грађана противно правним правилима. Претходни услов за препознавање постојања грађан- ске непослушности, јесте да је реч о демократском политичком поретку. То значи да су спорна правна правила, која је донела држава, произашла из во- ље већине у држави представничке демократије, али су таква правна правила испровоцирала део грађанског друштва на непослушност. С обзиром да се налазимо на терену демократског поретка, није неуобичајено да се на овакав начин изражавања става, одлучује мањина грађана, која има осећај да су спорна правна правила (закон, уредба, одлука, резолуција...) у супрот- ности са принципима демократије, правде и минималним интересима мањине. Вреди запазити да незадовољни политички актери не излазе из оп- штег оквира лојалности према праву, уставу, уставним принципима и стан- дардима демократске државе. Отпор „грађанских непослушника“ према др- жавној власти није отпор према општем формату постојећег државно-прав- ног поретка. Не постоји циљ да се он мења на начин као што је то присутно у еволуцији и револуцији. Грађанска непослушност је велики политички напор, који се чини да би се државна власт подвела под демократски устав- ни поредак. Додатни показатељ, који оправдава схватање о лојалности усред грађанске непослушности, јесте чињеница да самом чину исказивања овог вида отпора претходе покушаји да се у оквирима постојећих процеду- ра правног поретка, државна власт убеди у демократску неутемељеност њених потеза. Третираном моделу изражавања политичког става претходи и опомена да може доћи до одбијања послушности.
У случају грађанске непослушности не постоји завереништво и тајност, јер нема намере да се деси значајна промена државно-правног порет- ка, већ промена одређеног правног прописа или промена политике државне власти. Наравно да се у пракси функционисања политичког жвиота може десити да грађанска непослушност резултира и сменом власти, што није ситуација која неизоставно опредељује појам грађанске непослушности, јер је њен циљ промена одлуке власти.
Грађанска непослушност се изводи јавним и ненасилним средстви- ма. Пацифизам и пасиван отпор представљају делове инструментаријума за операционализацију грађанске непослушности. Учесници у овој акцији имају развијену свест о томе да је такво њихово понашање у супротности са позитивно-правним нормама; они су свесни да њихово понашање, као противправно, подлеже и одређеним санкцијама.
Непослушним грађанима и јесте циљ да државној власти представе намерно и свесно неприхватање правног правила које је она донела, јер се тиме представља одлучност јав- ног изражавања протеста и одупирања због неког сегмента права или поли- тике. Грађанском непослушношћу се јавно манифестује одбијање поштовања два правна правила: једног које је и узрок, и другог, колатералног, спо- редног. Прво правило тангира општи морални интерес државе и друштва; друго правило које се крши, регулише питања која нису у непосредној вези са првим (рецимо, забрана окупљања).
др Мирољуб Симић
др Срђан Ђорђевић
мр Дејан Матић
Comments