Либерална демократија, позната и као грађанска или буржоарска демократија, је назив за друштвено-политичко уређење, односно најчешћи облик савремене демократије чије је особина репрезентативност уз слободу политичког деловања (политички плурализам).
У пракси се либерална демократија исказује кроз власт, која легитимитет црпи на темељу слободних, тајних и поштених избора на којима равноправно учествује више различитих политичких странака. Либерална демократија у данашњем свету јавља се, како у облику монархија (уставна монархија, тако и у облику република (парламентарна, председничка или полупредседничка).
Све државе у данашњем западном свету сматрају се либералним демократијама, а у њима влада широко распрострањено мишљење како управо либерална демократија представља идеално друштвено уређење коме све земље треба да теже; таква схватања проширила су се и на друге делове света. У најширој јавности се зато, либерална демократија сматра синонином за демократију.
Либерална демократија се такође сматра једним од циљева за који се залаже идеологија либерализма.
Две главне особине либералне демократије представљају репрезентативност власти те настојање, да се омогући што је могуће више слободе за појединог грађанина. Та два идеала се настоје постићи кроз различите механизме од којих се традиционално наводе:
Универзално право гласа, које кроз институцију избора за представничке органе (парламент, председник и сл.) омогућује да власт, колико год је то могуће, представља израз воље њених грађана;
Начело једнакости грађана пред законом
Слобода говора
Слобода новина и приступ недржавним изворима информација
Слобода окупљања
Право на приватну својину и приватност
Образовање које грађане упућује у њихова права и грађанске обавезе
Широко и дубоко утемељено грађанско друштво
Независно судство
Систем међусобног надзора међу гранама власти
Уставност, односно различите уставне механизме, којима се настоји спречити злоупотреба власти, односно ограничавање права и слобода грађана, најчешће кроз:
Начело поделе власти (на чему се углавном инсистира у англосаксонским земљама)
Концепт правне државе, према којем сваки поступак власти мора бити усклађен с уставом и законима
Грађанска права
Порекло либералне демократија се може пратити до европског 18. века, и периода просветитељства. У то време, већина европских држава су биле монархије, у којима је политичку моћ држао било монарх или аристократија. Могућност демократије није била озбиљно разматрана политичка теорија још од класичне антике, и широко распрострањено уверење било је да би демократија била инхерентно нестабилна и хаотична у својим политикама због промењивих нахођења народа. Даље се веровало да је демократија у супротности са људском природом, јер су људска бића сматрана инхерентно злим, насилним и да им је неопходан јак вођа да обуздају своје деструктивне импулсе. Многи европски монарси сматрали су да је њихова моћ била одређена од Бога и да је довођење у питање њиховог права на владавину једнако богохуљењу.
Ова конвеционална гледишта испрва је оспоравала релативно мала група просветитељских интелектуалаца, који су веровали да људске послове треба водити разумом и у складу са принципима слободе и једнакости. Тврдили су да су сви људи створени једнаки и да се стога политички ауторитет не може оправдати на бази „племените крви”, наводне привилеговане везе са Богом или било које друге карактеристике за коју се тврдило да чини једну особу супериорном над другима. Они су даље тврдили да владе постоје да би служиле народу - а не обрнуто - и да би закони требало да буду једнако примењиви на оне који владају, као и на оне којима се влада (концепт познат као владавина права).
Comments