Сувереност је једна од најсложенијих и, по садржају, најбогатијих теоријско-правних категорија. Као политичка реалност, сувереност је један од најактуелнијих и најконфликтнијих проблема наше савремености.
Инсистирање на суверености не значи да се овај појам може и сме посматрати у изолованом и апсолутном смислу. Без обзира на високи степен самосталности, независности, као и доминантности њене теоријске вредности, ипак она није појава која има смисла уколико се третира искључиво одвојено у односу на друге друштвене појаве и проблеме. Истраживати сувереност, значи откривати суштину државе и њеног централног елемента - власти. А разговор о правној природи суверености, државе и њене власти може бити потпун, тек онда када посматрање заокружимо у једну целовиту целину. Осврт на теоријске ставове о овом проблему има смисла, јер се тиме постиже ударање прејудицијелних темеља друштвене и политичке физиономије суверености, након чега ће правна архитектура дефиницијског уопштавања бити подигнута на један виши ниво спознања праве вредности суверености у теоријској мисли. Упознавање са њеном мером у опсегу људског знања, у опсегу хуманих мисли, обезбеђује нам сигурност у разумевању суштине суверености у пракси њеног испољавања. "Проблем суверености је, да то одмах кажемо, проблем гледишта. Суверенитет, као и држава, није ништа друго до центар правног уређења; онај центар из кога зраче, или се сматра да зраче, оне норме које образују то правно уређење". (Ђ. дел Векио)
Као један од најкомплекснијих правно-политичких појмова, сувере- ност представља проблем који завређује мултидсициплинарну пажњу. У светлу права, за сувереност су заинтересовани, поред опште теорије државе и права, уставно право и међународно јавно право. Можда и због те чињенице, С. Јовановић ће с правом истаћи да ниједно питање у науци о држави није у тој мери спорно као питање о суверености. Оно је спорно управо толико да би се могло мислити да му је суђено остати увек отворено. Појам суверености је од свог настанка до данас претрпео неколико битних промена у самој својој суштини. Реч је о континуираној променљивости и еластичности, као основној особини манифестног појављивања овог проблема.
Боден се сматра творцем прве теорије о суверености, али и самог појма суверености, који представља кључно место и централну тачку њего- вог најзначајнијег дела „Шест књига о републици“. Успешно је системат- ски изложио схватање о суверености, као незаобилазном обележју државне власти, и то на начин који је примерен периоду у којем је живео и радио (XВИ в.), као и политичкој инспирисаности пружања подршке апсолути- стичкој владавини краља. Чињеница стављања његове теорије у функцији идејне потпоре реалполитичкој стварности, међутим, не умањује научни карактер и значај саме теорије. Боден, чије име представља неизбежну асо- цијацију за сувереност, утемељио је класичну концепцију суверенитета, која се ни данас у значајнијем обиму не може оспорити. Свакако да је класи- чан суверенитет током процеса државног развоја трансформисан, мењан и допуњаван новим сазнањима, проистеклим из објективне друштвене ствар- ности, али све те ревизије нису угрозиле опстанак формуле о класичном су- веренитету. Ако се има у виду да се сувереност, као правни и политички појам јавила релативно касно, те да се модерна теорија суверености везује за име француског теоретичара Жан Бодена, чијом појавом настаје одлучан тренутак у настанку модерне државе са свим другим битним и пратећим обележјима, потребно је указати да ова средњевековна секуларна теорија о суверености није настала само због државе и оправдања њене највише власти.
Боденова дефиниција суверености као највише, апсолутне и трајне власти над грађанима и поданицима државе је имала изузетан значај у процесу формирања и уобличавања посебних и независних држава. Својом теоријом Боден, као и низ француских теоретичара, имао је за један од основних циљева, разобличавање и оспоравање феудално-правне доктрине о држави и праву, а у склопу тога, првобитно насталу теорију о суверености међу мислиоцима римокатоличке цркве који су њоме пружали подршку, како феудалној држави, тако и римокатоличкој цркви ("папа др- жи све законе у свом крилу"). Та доминантна теократска доктрина средњег века о суверености будила је одређену пажњу секуларних теоретичара у циљу њеног превазилажења. Боден је, без сумње, тај међу секуларним теоретичарима који је својом модерном теоријом о суверености уздрмао римокатоличку доктрину и трасирао развој модерних поимања развоја државе и суверености. Сувереност, као највиша, апсолутна и трајна власт над грађанима и поданицима државе значи да је сувереност трајно и битно обележје државе без које нема власти, а без власти, нема ни државе. Једно од главних обележја суверености, по Бодену, је да власт издаје законе за све субјекте у целини и за сваког појединачно. Закон је одраз заповести суверена, стога је и суверен изнад закона (права), тј. суверен је легибус солу- тис. Али, Боден указује да то не значи да је суверена власт арбитрерна и ванправна. Напротив, суверен је подложан божјим и природним законима. Дужан је да поштује својину и приватне уговоре, не може да мења претпоставку легитимности саме суверене власти.
Сувереност на међународном нивоу је претпоставка суверености на унутрашњем плану. Боденова теорија о суверености је један од првенаца захтева за независношћу држава од царства, а тиме и слабљења и распада царства.
Трагајући за историјским коренима суверености, Леон Диги стиже до краја шеснаестог века, а њену првобитност уочава не само у краљевској власти, јер је "она била само особеност извесних феудалних господарстава, нарочито краљевских феудалних господарстава". Реч је о својству тог средњевековног феудалног господарства које означава његову независност у односу на било које друго феудално господарство и изворност самог постанка, јер је његов непосредни творац, по средњевековном схватању, Бог. Порастом значаја краљевске власти, сувереност лингвистички, али и суштински, постепено улази у домен обележавања искључиво краљевске власти, тако да је у седамнаестом и осамнаестом веку сувереност право заповедања, чији је носилац краљ. Стојећи на оваквом становишу о суверености као праву заповедања, уз тврдњу о суверености као субјект- ивном праву, а не својству државне власти, Диги иде и даље, па чини занимљиву конструкцију, третирајући сувереност као врсту својине: једне, недељиве и неотуђиве. На овај начин, поводом основног теоријско-правног проблема када је реч о суверености (појмовно одређење суверености: да ли је она субјективно право или основна (битна) карактеристика државне власти) се сврстава у теоријски правац који се приклања схватању суверености као субјективног права њеног носиоца. Интересантност Дигијеве мисли се огледа и у конструкцији појма јавна служба уместо појма народна сувереност, што га "представља као ретко оригиналног, стварајућег мислиоца у области јавног права". (Т. Живановић)
Томас Хобс делом прихвата Боденово учење о суверености и уноси низ значајних новина, чиме се модерна теорија о суверености битно уобличава. Хобс прихвата Боденово одређење да је сувереност обележје државе, али додаје да је сувереност и суштина државе. Прихвата Боденову тврдњу - принцип о јединству и недељивости државне власти. За разлику од Бодена, не чини разлику на форму државе и форму владавине. Прихвата постојање једног вида права - заповест суверена, што се косило са интересима цркве, као одвојене и независне организације. Нема дуализма унутар државе, па ни привилегованог положаја цркве, истицао је Хобс.
Унутрашња сувереност државе примарно се огледа у својству државне власти да одлучује о условима постојања и деловања других институција и удружења, као и о њеном неограниченом овлашћењу због стварања правних прописа. Таква власт је апсолутна, највиша, неограничена. Нека друга власт у држави државној власти не може постављати услове, а нити државна власт може саму себе ограничити прописима које доноси. Фактички, такав принцип правне неограничености државне власти, може да заживи тек оформљењем монопола оружане моћи. Објективно, тек крајем средњег века, у апсолутној монархији. Значи, сувереност нису имале предмодерне политичке заједнице, које нису имале својство државности, нити би то својство могле имати модерне политичке заједнице, ако би им била ограничена или ускраћена моћ самосталног стварања права на својој територији.
Принцип правне неограничености државне власти ставља се под сумњу од стране Ж.Ж. Русоа. Русоова политичка теорија о народу као носиоцу суверне власти у држави је окосница која ће касније послужити у модерним државама за стицање својства легитимности државне власти путем општих избора. Полазна основа разрешења теоријског проблема суверености, за овог мислиоца, представља друштвени уговор. Фактички "неопипљива", ова фикција представља суштински, и једини могућ, теоријски ослонац на којем он изграђује читаву идејну архитектуру есенцијалних друштвених, правних, политичких, социолошких проблема. Сходно томе, и сувереност, као један од суштинских појмова правне и политичке науке, за своју основу има управо Русоовљев друштвени контракт. Уважавајући све недостатке ове замишљене претпоставке, ипак је немогуће доћи до резултанте у разрешењу многобројних проблема теоријске природе, а да се при томе не пође од концепта овог мисленог Швајцарца.
Теоријском релацијом појединца и политичке скупине појединаца, успоставља се однос у чијој је суштини изражавање опште воље кроз специфичан друштвено-политички уговор, а резултат управо сувереност. Оваквом својом логичком формулом, Русо истражује друштвено врело суверенитета и објашњава социолошке узроке настанка државе и власти. Основна сврха друштвеног уговора налази се у потреби постојања једног стабилног поретка, који поседује способност елиминисања чинилаца који би могли узрозити његов опстанак. Чувајући такав систем од потенцијалне ентропије, обезбеђујући му сталност и стабилност, друштвени уговор, заправо, омогућује и аутономну слободу појединца, прилагођавајући је сврси постојања и функционисања читавог политичког тела. Без обзира што је реч о фикцији, Русо инсистира на константности, сталности и непроменљивости овог уговора. Једном давно успостављен, он је вечит. Траје вековима и успева да се одржи, пошто представља вољну подлогу државе и власти, а самим тим и права и правног система у целини. Друш- твени уговор није заинтересован за ефемерна збивања и појаве у политичком опусу друштва. Он је истовремено и суштина и оквир. На овом нивоу људског сазнања и реалитета идеја - неизбежан је. Решење које нуди формула друштвеног уговора није перфектно, али изгледа да идеалније не постоји. Заслужује наш респект и поред свих мањкавости јер успоставља маштовиту конструкцију која даје одговор на увек нам интересантна питања о пореклу и разлозима успостављања државе и власти.
Последица оваквог вида уопштеног друштвеног уговарања, по Русоу, је стварање
својеврсне "опште личности", која квалитативно сублимира све појединачне личности - и оне сагласне, и оне противне (којих је мањина) друштвеном уговору.
Модерни развој теорије суверености одбацује идеје о апсолутној државној власти, тј. о недељивој и правно неограниченој државној власти. Унутрашња сувереност државне власти базира се на супрематији, а ако прибави и легитимност, та власт је у пуном смислу суверена унутар државе, без обзира на њену везаност уставом и другим правним актима. Спољашњи вид суверености огледа се кроз независност и равноправност државне власти у односима са другим државама.
Реагујући на државну власт, чију суштину уочава управо у њеној суверености, Лабанд реализацију врховништва државне власти уочава у законодавству. Од три могуће државне власти, тј. државних функција - законодавна је најбитнија, јер, осим што регулише основне друштвене односе, она једина поседује "неодговорност и слободу законодавног органа у његовим односима са позитивним правом". (Лабанд) Управо у овим квалитативним одликама законодавства и треба потражити разлоге због којих га Лабанд третира у смислу суверености, али не законодавства у сми- слу утврђивања садржине правног правила, већ у санкцији закона. Јер, право државе на санкцију јесте еманација и манифестација суверене државне власти, уочиће овај теоретичар.
У развоју идеје о суверености значајан допринос дао је Ханс Келзен, и то на специфичан начин, у склопу свог општег погледа на право и државу, односно, у оквиру његове нормативистичке теорије о праву. Сваки термин који желимо да употребимо као оруђе у свом интелек- туалном раду можемо да дефинишемо како хоћемо. Полазећи од те премисе, Келзен праву и држави прилази на начин који право схвата као идеалну појаву састављену искључиво из творевина људског духа, те га одређује као систем норми специфичног логичког значења, који представља посебан принудни поредак, који покушава да пожељно понашање појединца изазове применом принудних мера, па је право скуп уређених систематизованих значења, међусобно повезаних одређеним везама, односно, нема ни просторну ни временску димензију. Сходно томе, и све оно у склопу права (као и појам суверености) треба мисаоно логички обрађивати на такав начин, без било каквих социолошких, историјских и сличних примеса. Право није ништа друго, до норма; као такво одвојено је од друштвене стварности на коју се односи. Правна норма се не може извести из друштвених чињеница, већ само из друге норме, а та из неке друге и тако, сходно једној логичној претпоставци до крајњег хипотетичког извора - пранорме.
Држава није ништа друго до персонификација правног поретка, због чега она самостално и не постоји. И сва питања, обележја државе, па и сувереност, самостално не постоје, ни временски ни просторно, нити се могу на било који начин објашњавати, до већ као персонификација правног поретка заснованог на пранорми.
др Мирољуб Симић
др Срђан Ђорђевић
мр Дејан Матић
Kommentare