Етимолошки гледано, реч идентификација потиче од речи идентитет, грчког, односно латинског порекла, а везује се и за француску реч "identité" (истоветност, подударност). Сагласно реченом, идентификација подразумева поступак утврђивања истоветности поређених објеката, док криминалистичка идентификација подразумева криминалистички поступак утврђивања идентитета објеката (лица, лешева и предмета) према непоновљивом скупу обележја који припадају посматраном објекту. Овај поступак може имати два исхода - елиминацију (утврђивање неидентитета) и идентификацију (утврђивање идентитета).[1]
Обележја објеката идентификације која се током поступка идентификације пореде неретко се дефинишу као општа (групна, заједничка), односно коа индивидуална. Општа обележја су сва она обележја једног објекта која се могу наћи и код других сличних објеката. Њихова подударност је предуслов идентификације, али она не подразумева и то да је идентификација извршена (нпр. у случају идентификације обуће, подударност бројева или марке обуће не значи да је идентификација извршена). Утврђивање идентитета неког објекта подразумева утврђивање индивидуалних обележја објекта којима се тај објекат разликује од других.
Утврдити идентитет једне особе, односно ствари/предмета, тј. идентификовати неку особу, значи утврдити сва обележја по којима се то лице, односно ствар/предмет, разликују од других лица, односно ствари/предмета.
У криминалистици се изучава већи број метода идентификације особа или ствари/предмета, али ће у овом делу Приручника бити приказане методе идентификације лица путем личних података, фотографија као средство идентификације и дактилоскопија као метода идентификације лица.
· Идентификација лица путем личних података
Идентификација лица путем личних података представља примарни начин идетификације лица приликом којег се утврђују се сва обележја по којима се то лице (као и леш, предмет и сл.), разликује од других лица. Обележја идентификације лица могу се груписати у три основне групе:
1. Фактичка (стварна) обележја која лице стиче фактом рођења и не мењају се у току живота (на пример: датум и место рођења, очево и мајчино име, националност и сл.). На ова обележја се никаквим законским нормама не може утицати. Наведена обележја не могу се мењати, али су у тесној вези са правним обележјима и приликом идентификације се међусобно допуњују;
2. Правна обележја – стичу се на основу правних прописа и могу да се мењају током живота (на пример: име, презиме, име родитеља, место пребивалишта, држављанство и сл.);
3. Физичка (телесна) обележја - представљају она обележја која се односе на изглед особе (лица) са индивидуалним карактеристикама (особеним знацима). Ова обележја визуелно карактеришу објекат идентификације и могу бити променљива (нпр. боја косе, коврџавост, дужина и сл. могу да се промене фризерским третманом, висина човека се смањује са временом, јављају се боре, коса опада исл.) и непроменљива (код човека цртежи папиларних линија, боја очију исл.).
Свакако, поред наведених основних група обележја лица, можемо навести и поједина индивидуална обележја која могу бити анатомска (на пример: идентификационе карактеристике отисака папиларних линија, ушне шкољке, зуба и др.), биолошка ( на пример: ДНК формула) и остала која су погодна за идентификацију (на пример: особености рукописа, индивидуалне особености гласа подобне за идентификацију, одоролошка идентификација – мирис лица и др.).[2]
На основу наведеног може се закључити да извршити идентификацију неког лица (особе) или предмета значи утврдити она обележја (индивидуална / правна, фактичка и физичка) која посматрано лице (особу) или предмет једнозначно дефинишу, односно по којима се може разликовати од свих других лица (особа) или предмета.
· Фотографија као средство идентификације
Фотографија као средство идентификације појављује се у случајевима када постоји дилема да ли је на двема фотографијама снимљена иста или различите особе. Објекти идентификације могу бити живе особе или лешеви. Случајеви идентификације осумњиченог снимљеног фотоапаратом или камером приликом извршења кривичног дела, утврђивање да ли је лице које прелази мигрантску руту терориста чије фотографије поседује полиција или царински службеници и сл. представљају примере из праксе у којима се примењује ова метода. Међутим, утврдити да ли лице са неспорне фотографије (фотографија познатог лица) и лице са фотографије на којој је особа спорног идентитета (спорна фотографија) представљају исту особу може понекад у криминалистичкој пракси да буде веома сложено, па чак и нерешиво питање.[3]
У оквиру поступка компаративног упоређивања фотографија могу се користити више метода: метода сучељавања која подразумева истовремено проучавање обе фотографије и констатовање односа појединих елемената личног описа (на пример: обележавају се поједина обележја спољашњости која се поклапају - форма и облик носа, димензија делова лица и сл.), метода монтаже фотографија једне преко друге (на пример: састављање двеју половина различитих фотографија или појединих делова лица по вертикалама или хоризонталама), метода суперпројекције, која је слична са претходно поменутом, али је савременија и подразумева коришћење дијапозитива преко којег се врши компарација фотографија (или делова фотографија) преклапањем једне преко друге, метода мерења растојања и углова на лицу (на пример: повлачењем хоризонталне линије која пролази кроз спољашње углове очних капака или центара зеница, а затим паралелне линије кроз крај носа и браде, те једне вертикалне линије кроз корен носа, ступа се у мерење растојања и углова до одређених тачака на лицу), као и метода коришћења дигитализованих фотографија на компјутеру којом се на савремени начин скенирају фотографије или користе оне у дигиталној форми, да би се путем компјутерских програма за поправљање квалитета фотографија омогућила примена квалитетнијих метода анализирања, вештачења и мопаративног упоређивања.[4]
Поред наведеног, у новијој криминалистичкој пракси врши се идентификација лица на основу материјала прибављеног видео надзором. Из видео материјала сачињавају се фотографије на основу којих се обавља вештачење. Посебно се обраћа пажња на оне делове видео материјала на коме је снимљен профил лица, ушна шкољка или друге карактеристике од значаја за идентификацију. Након тога се примењује једна од претходно наведених метода идентификације. Такође, да би се превазишао проблем идентификације маскираних учинилаца кривичних дела, у појединим полицијским организацијама (пре свега у САД, Немачкој) почела се успешно спроводити идентификација на основу фармерки које су носили у моменту напада. Ова метода се затим проширила и на остале особености одеће или предмета које је маскирано лице имало у поседу (на пример: карактеристике капе које је имао на глави или лицу – димензија, форма и величина отвора за очи; специфични трагови од ношења на гардероби – превоји на фармеркама, флеке, оштећења, поправке, закрпе и сл.). Спровођењем овакве врсте идентификације у пракси се у потпуности потврдила индивидуалност и добила доказна вредност овакве идентификације особа на основу индивидуалних карактеристика одеће.[5]
У полицијском раду често се примењује идентификовање лица компарацијом регистрационе фотографије са фотографијом лица. Метода регистрационе фотографије (тропозна фотографија, сињалетичка фотографија, криминалистичка фотографија) примењује се, како у свету тако и код нас, за идентификацију лица и непознатих лешева, за расписивање потерница и објава и уопште за трагање за лицима, за специјалне криминалистичке оперативне евиденције идр. Творац ове методе је Алфонс Бертијон. Фотографисање лица се врши увек у истим условима – у затвореној просторији и под вештачким осветљењем, у три позе (десни профил, анфас и леви полупрофил) у размери – 1:10 што омогућава и израчунавање појединих димензија на лицу и представља зачетак биометрије. Ретуширање или било каква друга обрада фотографије строго је забрањено. Фотографије десни профил и анфас се користе за упоређење при идентификацији па је неопходно да се пре фотографисања лице припреми тако да се уклони коса са чела и ушију, скине капа, марама, наочари, шал исл. Фотографија леви полупрофил је намењена препознавању лица у пролазу тј. онако како се оно може срести на улици (нпр. лице се фотографише са свим додацима које иначе носи на глави). Данас је за фотографисање потребно имати дигитални фотоапарат, статив, специјалну столицу, таблицу са подацима о регистрацији лица, четири рефлектора и платно – позадину сиве или неке друге неутралне боје.
Дактилоскопија као метод за регистрацију и идентификацију лица
Дактилоскопија као метод за регистрацију и идентификацију лица представља метод криминалистичко-техничке регистрације лица на основу цртежа који остављају отисци папиларних линија формираних на кожи прстију. Папиларне линије, тачније испупчења у облику бразди која су настала повезивањем великог броја Малпигијевих квржица (папила), у чијем се средишту налазе отвори канала знојних жлезди (поре) налазе се на на површини коже прстију, дланова и табана човечијег тела. Папиларне линије поседују одређене карактеристике на којима се заснива научни основ дактилоскопије (папилароскопије) и које нам омогућавају да их сматрамо апсолутно сигурним средством за идентификацију лица и лешева. Те карактеристике су:
- Непроменљивост - цртеж који формирају папиларне линије, још док је човек у стадијуму фетуса (након три месеца од зачетка) се не мења током живота па и после смрти, док кожа не почне да се распадања коже (формирани цртеж папиларних линија се растом човека само пропорционално увећава). Регенерацијом коже након мањих повреда (огреботина, опекотина, посекотина исл.) регенеришу се и папиларне линије;
- Индивидуалност – цртеж папиларних линија је на сваком прсту, длану или табану код једне особе другачији и непоновљив (садржи другачије и на другом месту лоциране индивидуалне и непоновљиве карактеристике). Уз то, на свету не постоје две особе са идентичним цртежима папиларних линија (ни једнојајчани близанци који имају идентичан ДНК профил немају идентичне цртеже папиларних линија);
- Могућност груписања – цртеж папиларних линија се могу груписати у одређене типове цртежа папиларних линија (сагласно облицима цртежа папиларних линија који се појављују код већег броја људи);
- Могућност пресликавања (преносивост) - како се на површинском слоју коже налазе поре кроз које се непрестано лучи зној, то су папиларне линије мање или више стално прекривене знојем. Зато увек постоји могућност њиховог пресликавања на додирнуту површину.
Дактилоскопија је једна од области папилароскопије, поред хеироскопије (метод регистрације и идентификације лица на основу цртежа папиларних линија дланова) и педоскопије (метод идентификације лица на основу цртежа папиларних линија табана). Да би идентификација лица могла да се изврши коришћењем метода дактилоскопије, потребно је прво дактилоскопирати лице за криминалистичко-техничку збирку (у папирној или електронској форми као базу података). Под дактилоскопирањем лица подразумевамо радњу којом се цртежи папиларних линија са површине прстију, дланова, а понекад и табана неког лица или леша уз коришћење посебно одабраниха средстава (гумени ваљак за наношење боје, глатке плоче - најчешће од стакла, специјалне дактилоскопске боје) преносе на одговарајуће обрасце (дактилоскопске фишеве). Дактилоскопирање лица може се извршити и скенирањем папиларних линија (за ову врсту дактилоскопирања није потребна дактилоскопска боја). Ако се регистрација лица обавља на аутоматском систему за идентификацију АФИС (Automated Fingerprint Identification System), разумљиво је да је потребан компјутерски систем са скенером за узимање отисака папиларних линија. За дактилоскопирање на терену користе се специјални несесери са прибор за дактилоскопирање лица (фолије за једнократно дактилоскопирање, јастучићи са бојом, ваљци, фишеви).
Након класичног дактилоскопирања лица, када се узму отисци свих десет прстију израђује се декадактилоскопска формула, која се пише у облику разломка, и то тако што се на место бројиоца тј. изнад разломачке црте уписују ознаке за отиске прстију десне руке, а испод разломачке црте се уписују ознаке за отиске прстију леве руке, а све у складу са Вучетићевим системом класификације отисака прстију. Према Вучетићу ознаке за отиске су: 1 – лучни отисци, 2 – петљани отисци са петљом улево, 3 - петљани отисци са петљом удесно, 4 – кружни отисци, Х1 - сложени отисци, Х – оштећени отисци и 0 – ампутиран прст. У продужетку разломачке црте пише се део формуле који се односи на поткласификацију отисака.
За утврђивање идентитета лица које је оставило одређен траг папиларних линија на месту догађаја, треба располагати појединачним отиском папиларних линија за поређење који је у виду цртежа папиларних линија. Када се у пракси јави потреба за утврђивањем идентитета лица или непознатог леша, изврши се њихово дактилоскопирање и врши се провера у смислу да ли се ти отисци већ налазе у збирци отисака или збирци трагова папиларних линија непознатих извршиоца. Ако је лице раније регистровано, његови отисци ће се наћи у збирци и биће брзо идентификовано. Монодактилоскопија се бави регистрацијом познатих учинилаца кривичних дела и идентификацијом непознатих учинилаца на основу упоређивања трагова папиларних линија пронађених на месту извршења кривичног дела са отисцима прстију одређених лица из монодактилоскопских збирки. Свака монодактилоскопска збирка садржи збирку отисака прстију познатих учинилаца кривичних дела и збирку трагова папиларних линија прстију непознатих учинилаца кривичних дела. У данашње време су те збирке дигитализоване, те је и поступак идентификације убрзан (рачунар не врши идентификацију, већ само селектује одређени број отисака са блиским координатама минуција).
Да би се два цртежа папиларних линија међусобно упоредила у циљу утврђивања његове истоветности, морају се пажљиво проучити и упоредити њихова идентификациона обележја – минуције, које се морају међусобно слагати по облику одн. врсти минуције и положају. Подразумева са да је претходно утврђена групна припадност, тј. да отисци припадају истој групи цртежа папиларних линија (подударност општих обележја као предуслов за идентификацију). Идентификациона обележја су анатомска обележја на отиску или трагу која су одраз индивидуалних обележја папиларних линија прста. Јединствена и непоновљива (по облику и положају на папиларним линијама не могу се наћи код друге особе) индивидуална обележја су и преносива и као таква се, у својој јединствености, сваки пут кад се остави отисак прста или траг пресликавају. Идентификациона обележја тј. минуције су: почетак папиларне линије, завршетак папиларне линије, делта, острвце, рачвање папиларне линије, кукица, мостић врх слободног штапића у центру отиска, разни ожиљци идр.
[1] Бусарчевић, М., Основи криминалистичких вештачења, МУП РС, Београд, 2001. [2] Симоновић, Б., Криминалистика – треће измењено и допуњено издање, Правни факултет у Крагујевцу, 2012., стр. 465. [3] Разлози који отежавају поуздано идентификовање на основу фотографија су разноврсни. Могу се сврстати у више група, али међу најважније спадају: измене у личном опису током протека времена, услед старења, промена здравственог стања, лош квалитет фотографија, услови у којима су фотографије настале, углови фотографисања и сл. Више о овоме видети у: Симоновић, Б., Криминалистика – треће измењено и допуњено издање, Правни факултет у Крагујевцу, 2012., стр. 528-531. [4] Више о методама вештачења особа на основу фотографија видети у: Симоновић, Б., Криминалистика – треће измењено и допуњено издање, Правни факултет у Крагујевцу, 2012., стр. 528-531 [5] Поред одеће, могуће је идентификовати лице и на основу индивидуалних карактеристика предмета које је носио са собом, затим аутомобила, употребљеног оружја или оруђа за напад и др.
コメント